Život pod plinskim svetlom

Prvi tekst koji sam napisala na političke teme, kako mi se čini, nažalost, još uvek je aktuelan. Ovde ga prenosim u celini, u istom obliku u kojem je prvi put objavljen. 

Ako ste se pročitavši ovaj naslov prepali da sam iz nekog „dobro obaveštenog“ i „poverljivog“ izvora, naravno „bliskog vlastima“, „pouzdano“ saznala da ćemo ostati bez struje pa da će nam trebati gasne lampe, možete da odahnete. Ali samo malo, ne sasvim, jer iako ovde nije reč ni o struji, ni o plinu, ni o Rusima pa čak ni o Putinu, ipak je reč o jednom vrlo važnom pitanju.

Da li vam se ponekad, dok gledate televiziju ili čitate novine, ukoliko to još uopšte radite i možete da podnesete, jednostavno učini da ludite?

Ako je slučajno odgovor na ovo pitanje da, znate li da bi to lako moglo biti tačno?

Dobro, sad možete da počnete da paničite. Jer ovo o čemu pričam nije udar na fizičko i materijalno, već na mentalno zdravlje, što je verovatno još gore.

Reč je o zanimljivoj psihološkoj pojavi, tačnije o neobičnoj metodi psihičkog zlostavljanja, koja je dobila naziv prema klasičnom holivudskom filmu iz četrdesetih godina dvadesetog veka, Plinska svetlost (Gaslight). U njemu Ingrid Bergman (inače nagrađena Oskarom za ovu ulogu) igra mladu suprugu koju muž sistematski izluđuje tako što izaziva treperenje gasnih lampi, sablasne zvuke koji dopiru sa tavana i slične pojave, istovremeno je ubeđujući da sve to što se dešava i što rođenim očima vidi, žena zapravo samo umišlja. Tako je prema naslovu ovog filma nastao termin gaslighting, koji označava oblik psihičkog zlostavljanja u kojem se žrtvi pružaju lažne informacije, sa namerom da se ona navede da posumnja u sopstveno pamćenje, percepciju i razum.

Primeri ove vrste manipulacije, praktično jednog oblika ispiranja mozga, mogu biti veoma raznoliki i raznovrsni, ali svima im je zajedničko da se ovim metodom želi postići i, što je najvažnije, najčešće i postiže, to da žrtva počinje da sumnja u vlastiti doživljaj stvarnosti, čime se ozbiljno narušava njena psihička ravnoteža.

Takođe, vidovi ovakve manipulacije su različitog opsega, od onih u kojima zlostavljač jednostavno poriče da su se prethodni događaji uopšte desili, do onih u kojima on osmišljava čitav niz bizarnih događaja u nameri da dezorijentiše žrtvu.

Ovaj vid zlostavljanja veoma je suptilan i zbog toga izuzetno opasan. Njegova svrha je da sistematski remeti psihološku ravnotežu žrtve, ruši njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Onaj ko primenjuje gaslighting, redovno i sistematski uskraćuje žrtvi tačne informacije i zamenuje ih lažnim. To zapravo predstavlja komplikovan sistem manipulisanja koji žrtve teško otkrivaju i koji vremenom podriva njihovu mentalnu stabilnost. Žrtva koja je dovoljno dugo izložena ovakvoj manipulaciji počinje da sumnja u sopstveno opažanje i neprestano se preispituje, sumnjajući u sopstvenu realnost. To dovodi do depresije, do povlačenja u sebe i bežanja od stvarnosti ali s druge strane, takođe i do zavisnosti od zlostavljača, jer, sumnjajući u sopstveno opažanje stvarnosti, žrtva često počinje da zavisi od povratne informacije zlostavljača, verujući da je njegova slika o stvarnosti istinita.

Kako vam ovo zvuči?

Dobro, postoji svakako mogućnost da sam ja paranoična. Ali kako neko lepo reče, to što sam ja paranoičan ne znači da me ne proganjaju.

Dakle, bila ja paranoična ili ne, moj utisak jeste da ovaj medijsko-informacijski haos nije baš tako stihijski i slučajan, a čak i ako je sasvim slučajan, nije nimalo bezazlen. Dobro je poznato da se nezavisnim, stabilnim i samouverenim ljudima teško može manipulisati. Da biste nekim manipulisali, morate prvo da ga ojadite u materijalnom pogledu ali što je još važnije, i u psihološkom. A u tom smislu, bilo da je stvoren namerno ili sasvim slučajno, čitav ovaj medijski haos i košmar patologije, patetike, laži, ludila, grotesknih i naduvanih priča, takozvanog tabloidnog blata, čitav ovaj orvelovski rijaliti u kome živimo samo je jedna ogromna manipulacija. Manipulacija čija je svrha da nas sve izludi, jer, izluđenim ljudima je lako manipulisati.

Naravno, niko nikad neće reći ni priznati za sebe da je manipulator. To ne treba ni očekivati. Kako je neko već lepo primetio, prvo lice jednine (pa ni množine) glagola manipulisati gotovo da i ne postoji. Zato je obavezan deo praktično svake manipulativne taktike naglašeno poricanje. To poricanje je, praktično, laž. Međutim, onaj ko misli da je takozvana „očigledna“ laž naivna i bezazlena, teško se vara. Kada neko odlučno i uporno poriče očiglednu istinu, reakcija normalne osobe nije uvek takva da, kako bi se laički moglo pretpostaviti, lažova bez razmišljanja odbacimo kao lažova već često upravo suprotna, da žrtva, šokirana, počne da preispituje sopstveno opažanje a samim tim i stvarnost. Zbog toga čak i vrlo očigledne laži mogu biti veoma opasne. Naročito ako ste njima svakodnevno i sa svih strana bombardovani.

Uzgred da naglasim, film Plinska svetlost ima srećan kraj. Zanosni neznanac pomaže mladoj i lepoj Ingrid Bergman da shvati šta se dešava i da se oslobodi zlostavljanja. Ali to je Holivud, a ovo je Srbija. Kod nas je, to svi dobro znamo, hepiend misaona imenica.

Kako onda da sačuvamo zdrav razum i odbranimo se od gaslightinga?

Kao i u svakom psihološkom izlečenju, najvažnije je uočiti i prepoznati problem i suočiti se s njim. Najvažnije je da budete svesni da ste izmanipulisani. Da ne sumnjate u svoju percepciju. Da verujete svojim očima umesto spinovima i manipulacijama. Zvuči lako, ali zapravo i nije, kad ste pod stalnim pritiskom. To je nešto za šta se svako od nas mora izboriti, najpre pojedinačno a zatim, koliko god je u našoj moći, pomoći i ostalima da shvate šta im se zapravo dešava. Dakle, moramo najpre sami sebi, a zatim i drugima, otvoriti oči. Prepoznavanje problema i suočavanje sa stvarnošću ključni je korak svakog psihološkog izlečenja i isceljenja. Na taj način, šireći svest o onome što se dešava i pomažući drugima, svako od nas bi mogao biti taj lepi neznanac koji izvodi junakinju iz začaranog kruga laži i obmana.
A to, priznaćete, zvuči veoma privlačno i nadahnjujuće. Skoro kao hepiend.

Upoznajte i prepoznajte emocionalne vampire

Vampiri sebe ne vide u ogledalu, to jest, nisu u stanju da objektivno sagledaju sebe

Kad god vidim ljude kako se čude nečijem licemernom ponašanju, kad god čujem da se beskonačno pitaju kako nekoga nije stid i sramota zbog toga što hladnokrvno laže ili izvrće istinu, ili bez ikakvog osnova postavlja sebe u centar sveta, ili pak postavlja drugima nemoguće zahteve i očekuje da ih svi ostali bespogovorno ispunjavaju, uvek dobijem neodoljivu želju da tim ljudima preporučim da - bar za početak - pročitaju knjigu Emocionalni vampiri, ili Emocionalni vampiri na poslu autora Dr sci. Albert Bernstina, ako ništa drugo, da bi shvatili da su neke osobe jednostavno takve i da im je takvo ponašanje naprosto prirođeno. Pored toga, to su veoma često upravo osobe koje su u javnosti izuzetno ugledne, popularne i omiljene a neretko i veoma moćni ljudi na visokim položajima i funkcijama.

U poslednje vreme mnogi ljudi se sve češće žale kako im je život postao strahovito naporan. Pored svih problema koje gotovo svi imamo sa materijalnim preživljavanjem i situacijom u kojoj se danonoćnim radom jedva podmiruju elementarni životni troškovi i potrebe, dodatni uzrok iscrpljenosti, neraspoloženja i depresivnosti često se krije i u ljudima koji nas okružuju. Naime, svima nam se događalo da nas komunikacija, čak i najobičniji razgovor sa izvesnim osobama, do te mere izmožde i smore da nas ostavljaju bukvalno bez volje za životom. 

Svi smo imali prilike da osetimo kako nas kontakt sa izvesnim ljudima uvek raspoloži, osveži i obodri, dok nas pak neki drugi uvek opterećuju, zamaraju a neretko i iskorištavaju. Upravo te ljude koji nam, kako narodni izraz lepo i slikovito objašnjava, „piju krv na slamčicu“, dr Albert Bernstin naziva emocionalnim vampirima.

Pojam emocionalnih vampira, o kome se u poslednje vreme često govori i koji je svojom knjigom najviše proslavio upravo Albert Bernstin, nastao je iz potrebe da se opišu, identifikuju i prepoznaju ljudi koji ne samo da nemaju zvaničnu dijagnozu neke duševne bolesti već su, bar na prvi pogled, vrlo privlačni i harizmatični, često i veoma popularni ali zapravo izuzetno naporni a na duži rok čak pogubni po naše emocionalno, mentalno, pa i fizičko zdravlje, bezmalo i po sam naš opstanak.

Prvi problem u borbi sa emocionalnim vampirima krije se u tome što je njihova priroda i šteta koju oni nanose često neodređena, nedovoljno uočljiva, sve dok ne postane tako ozbiljna da se njene posledice teško mogu popraviti i nadoknaditi. Ono što nas upozorava da je neko emocionalni vampir ponekad su tek jedva uhvatljiv subjektivni osećaj i intuicija o koje se svi često oglušujemo, racionalizujući svoja osećanja i ubeđujući sebe da ne treba da izbegavamo nekoga samo zato što nam neko nepouzdano „šesto čulo“ nagoveštava da s tom osobom nešto nije u redu, pogotovo kad su on ili ona popularni, zabavni, moćni i privlačni, što emocionalni vampiri često i jesu.

Naime, suštinska odrednica emocionalnih vampira zbog koje ih je teško prepoznavati i identifikovati a koju je Albert Bernstin izvanredno dobro uočio i

istakao, jeste upravo njihova privlačnost. Zbog čega je tako? Vrlo prosto: kad bi se vampiri odmah predstavljali kao krvopije, ljudi bi ih od početka izbegavali i oni ne bi mogli da dođu do žrtava. Baš kao i legendarni grof Drakula iz istoimenog klasičnog romana Brama Stokera a i neki noviji vampirski likovi iz književnosti, vampiri su, zapravo, veoma šarmantni, gotovo neodoljivi. Zbog toga su često (posebno među ljudima koji ih samo površno poznaju) veoma ugledni i omiljeni, a mnogo ih ima među javnim i estradnim ličnostima, a naravno i među političarima. Upravo zbog svoje gladi za što većim brojem žrtava koje su im neophodne za preživljavanje baš kao i mitskim vampirima, emocionalni vampiri su, u stvarnom životu, veoma često na istaknutim i rukovodećim položajima i na pozicijama moći.

Druga osobina zbog kojih ih je dr Bernstin uporedio baš sa vampirima takođe je veoma slikovita - vampiri jednostavno ne vide sebe onakve kakvi jesu, to jest - vampiri ne vide sebe u ogledalu. Zbog toga im je najčešće nemoguće da se promene, jer nikada i ne shvataju da s njima nešto nije u redu.

Emocionalni vampiri, koje radi lakšeg i preciznijeg objašnjavanja dr Bernstin deli u nekoliko kategorija, obično funkcionišu tako što vas najpre zadive, privuku i osvoje, ali ubrzo zatim počinju da vam „piju krv“. Zvuči poznato? Svima nam se to dešavalo. Kada osetite da vas neka osoba dugoročno iscrpljuje, psihički, fizički ili materijalno, razmislite da li ste se možda našli u kandžama emocionalnog vampira.
Da bi ostvarili svoje ciljeve, vampiri se često služe nečasnim načinima, pa tako često i lažu. Dr Bernstin kaže: "Čestite ljude laži povređuju više nego što bi trebalo, jer sami imaju malo iskustva s laganjem, ili ga nemaju uopšte. Oni prave ogromnu grešku, koja im zamagljuje rasuđivanje i često slama srce: veruju da nečasno ponašanje za vampira znači isto što i za njih.
Za čestite ljude, pošteno i nepošteno ponašanje je povezano sa snažnim unutrašnjim uslovnim okolnostima Kada uradite nešto što smatrate nečasnim, osećate se loše. Za vampira je nečasno ponašanje povezano sa spoljašnjim okolnostima; jedino što je loše u nečasnom ponašanju jeste to što vas mogu uhvatiti."

Naravno, kada shvatite da se neko nečasno ponaša prema vama, najlakše je i najbolje prekinuti svaki kontakt sa vampirom. Međutim, to nije nimalo lako a nije uvek ni moguće. Ako je emocionalni vampir neki poznanik koji pokušava da vas iskoristi, relativno je lako otarasiti ga se. Ali šta da radimo ako nam je emocionalni vampir ljubavni ili bračni partner, roditelj, dete, kolega ili koleginica, direktor ili šef?

Upravo je tome namenjena knjiga dr Alberta Bernstina. Emocionalne vampire u životu nije lako izbeći, a veoma ih je teško i gotovo nemoguće promeniti. Zbog toga je važno da umemo da ih prepoznamo i da izađemo na kraj s njima. Emocionalni vampiri uvek pokušavaju – i najčešće uspevaju – da nametnu svoja pravila i da vas pretvore u svoj plen. Tada se često osećamo bespomoćno ali, kako kaže dr Bernstin, rešenje uvek postoji. Naravno, da bismo se upešno izborili sa ovim štetočinama, važno je da ih što bolje upoznamo i da budemo unapred pripremljeni za zamke koje nam oni postavljaju. Zbog toga sam se iskreno oduševila kada sam, još pre nekoliko godina, pronašla ovu knjigu i odmah je preporučila za objavljivanje i naravno, prevela. Od tada je prošlo već nekoliko godina i, na moje veliko zadovoljstvo, obe knjige doživele su i kod nas, kao i u svetu, veliki uspeh. Ukoliko ih još niste pročitali, toplo vam preporučujem da to obavezno učinite. Emocionalni vampiri i Emocinalni vampiri na poslu verovatno su neke od najzanimljivijih i najkorisnijih knjiga koje ćete ikada pročitati.
Promociju knjige Emocionalni vampiri i razgovor na tu temu možete pogledati ovde, opširniju priču o emocionalnim vampirima u emisiji Ni crno ni belo ovde, a na RTS ovde.