Kome smeta Aleksandra Čabraja

Ja sam Aleksandra Čabraja, narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije i književni prevodilac sa više stotina objavljenih dela. Pet godina imala sam lični Fejsbuk profil na kojem sam, zajedno sa dve stranice koje vodim, imala preko pet hiljada pratilaca. Sve to nestalo je u jednom trenutku juče kada mi je profil bez ikakvog obrazloženja onemogućen i izbrisan iako za tih pet godina na njemu nikada nisam objavila nijednu ružnu reč, nijednu neistinitu pa čak ni poluistinitu informaciju.

 Kako se to desilo? Veoma jednostavno. U jednom trenutku Fejsbuk mi je, navodno zbog bezbednosne provere, zatražio moju ličnu fotografiju koju sam odmah poslala. Nakon toga, jednostavno više nisam mogla da se ulogujem na svoj profil ni sa računara, ni sa telefona. Što je najgore, istovremeno sam izbačena i sa aplikacije messenger kao i naravno onemogućena da pristupim stranicama koje vodim.

Želim još jednom da naglasim da nikada nisam objavila nijednu jedinu ružnu reč a kamo li neistinitu informaciju. Za razliku od brojnih kolega i koleginica političara nikada se nisam "hvalila" svojom ugroženošću, pa ipak sam ućutkana onako kako niko od njih nikada nije. 

Mislim da jednostavno nije normalno da se ovako nešto dogodi jednom korisniku koji ima profil pod svojim punim imenom i prezimenom i sa svojom fotografijom i koji NIKADA nije prekršio pravila Fejsbuka, a kamo li jednom narodnom poslaniku. Brojne moje kolege žale se da im je onemogućen pristup medijima, iako su svakodnevno u njima. Ja sam u medijima prisutna daleko manje, ali ipak očigledno predstavljam toliku smetnju da je bilo neophodno blokirati i moj lični profil.
Molim vas da ovaj post šerujete, jer je to jedini način da se čuje istina!

Život pod plinskim svetlom

Prvi tekst koji sam napisala na političke teme, kako mi se čini, nažalost, još uvek je aktuelan. Ovde ga prenosim u celini, u istom obliku u kojem je prvi put objavljen. 

Ako ste se pročitavši ovaj naslov prepali da sam iz nekog „dobro obaveštenog“ i „poverljivog“ izvora, naravno „bliskog vlastima“, „pouzdano“ saznala da ćemo ostati bez struje pa da će nam trebati gasne lampe, možete da odahnete. Ali samo malo, ne sasvim, jer iako ovde nije reč ni o struji, ni o plinu, ni o Rusima pa čak ni o Putinu, ipak je reč o jednom vrlo važnom pitanju.

Da li vam se ponekad, dok gledate televiziju ili čitate novine, ukoliko to još uopšte radite i možete da podnesete, jednostavno učini da ludite?

Ako je slučajno odgovor na ovo pitanje da, znate li da bi to lako moglo biti tačno?

Dobro, sad možete da počnete da paničite. Jer ovo o čemu pričam nije udar na fizičko i materijalno, već na mentalno zdravlje, što je verovatno još gore.

Reč je o zanimljivoj psihološkoj pojavi, tačnije o neobičnoj metodi psihičkog zlostavljanja, koja je dobila naziv prema klasičnom holivudskom filmu iz četrdesetih godina dvadesetog veka, Plinska svetlost (Gaslight). U njemu Ingrid Bergman (inače nagrađena Oskarom za ovu ulogu) igra mladu suprugu koju muž sistematski izluđuje tako što izaziva treperenje gasnih lampi, sablasne zvuke koji dopiru sa tavana i slične pojave, istovremeno je ubeđujući da sve to što se dešava i što rođenim očima vidi, žena zapravo samo umišlja. Tako je prema naslovu ovog filma nastao termin gaslighting, koji označava oblik psihičkog zlostavljanja u kojem se žrtvi pružaju lažne informacije, sa namerom da se ona navede da posumnja u sopstveno pamćenje, percepciju i razum.

Primeri ove vrste manipulacije, praktično jednog oblika ispiranja mozga, mogu biti veoma raznoliki i raznovrsni, ali svima im je zajedničko da se ovim metodom želi postići i, što je najvažnije, najčešće i postiže, to da žrtva počinje da sumnja u vlastiti doživljaj stvarnosti, čime se ozbiljno narušava njena psihička ravnoteža.

Takođe, vidovi ovakve manipulacije su različitog opsega, od onih u kojima zlostavljač jednostavno poriče da su se prethodni događaji uopšte desili, do onih u kojima on osmišljava čitav niz bizarnih događaja u nameri da dezorijentiše žrtvu.

Ovaj vid zlostavljanja veoma je suptilan i zbog toga izuzetno opasan. Njegova svrha je da sistematski remeti psihološku ravnotežu žrtve, ruši njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Onaj ko primenjuje gaslighting, redovno i sistematski uskraćuje žrtvi tačne informacije i zamenuje ih lažnim. To zapravo predstavlja komplikovan sistem manipulisanja koji žrtve teško otkrivaju i koji vremenom podriva njihovu mentalnu stabilnost. Žrtva koja je dovoljno dugo izložena ovakvoj manipulaciji počinje da sumnja u sopstveno opažanje i neprestano se preispituje, sumnjajući u sopstvenu realnost. To dovodi do depresije, do povlačenja u sebe i bežanja od stvarnosti ali s druge strane, takođe i do zavisnosti od zlostavljača, jer, sumnjajući u sopstveno opažanje stvarnosti, žrtva često počinje da zavisi od povratne informacije zlostavljača, verujući da je njegova slika o stvarnosti istinita.

Kako vam ovo zvuči?

Dobro, postoji svakako mogućnost da sam ja paranoična. Ali kako neko lepo reče, to što sam ja paranoičan ne znači da me ne proganjaju.

Dakle, bila ja paranoična ili ne, moj utisak jeste da ovaj medijsko-informacijski haos nije baš tako stihijski i slučajan, a čak i ako je sasvim slučajan, nije nimalo bezazlen. Dobro je poznato da se nezavisnim, stabilnim i samouverenim ljudima teško može manipulisati. Da biste nekim manipulisali, morate prvo da ga ojadite u materijalnom pogledu ali što je još važnije, i u psihološkom. A u tom smislu, bilo da je stvoren namerno ili sasvim slučajno, čitav ovaj medijski haos i košmar patologije, patetike, laži, ludila, grotesknih i naduvanih priča, takozvanog tabloidnog blata, čitav ovaj orvelovski rijaliti u kome živimo samo je jedna ogromna manipulacija. Manipulacija čija je svrha da nas sve izludi, jer, izluđenim ljudima je lako manipulisati.

Naravno, niko nikad neće reći ni priznati za sebe da je manipulator. To ne treba ni očekivati. Kako je neko već lepo primetio, prvo lice jednine (pa ni množine) glagola manipulisati gotovo da i ne postoji. Zato je obavezan deo praktično svake manipulativne taktike naglašeno poricanje. To poricanje je, praktično, laž. Međutim, onaj ko misli da je takozvana „očigledna“ laž naivna i bezazlena, teško se vara. Kada neko odlučno i uporno poriče očiglednu istinu, reakcija normalne osobe nije uvek takva da, kako bi se laički moglo pretpostaviti, lažova bez razmišljanja odbacimo kao lažova već često upravo suprotna, da žrtva, šokirana, počne da preispituje sopstveno opažanje a samim tim i stvarnost. Zbog toga čak i vrlo očigledne laži mogu biti veoma opasne. Naročito ako ste njima svakodnevno i sa svih strana bombardovani.

Uzgred da naglasim, film Plinska svetlost ima srećan kraj. Zanosni neznanac pomaže mladoj i lepoj Ingrid Bergman da shvati šta se dešava i da se oslobodi zlostavljanja. Ali to je Holivud, a ovo je Srbija. Kod nas je, to svi dobro znamo, hepiend misaona imenica.

Kako onda da sačuvamo zdrav razum i odbranimo se od gaslightinga?

Kao i u svakom psihološkom izlečenju, najvažnije je uočiti i prepoznati problem i suočiti se s njim. Najvažnije je da budete svesni da ste izmanipulisani. Da ne sumnjate u svoju percepciju. Da verujete svojim očima umesto spinovima i manipulacijama. Zvuči lako, ali zapravo i nije, kad ste pod stalnim pritiskom. To je nešto za šta se svako od nas mora izboriti, najpre pojedinačno a zatim, koliko god je u našoj moći, pomoći i ostalima da shvate šta im se zapravo dešava. Dakle, moramo najpre sami sebi, a zatim i drugima, otvoriti oči. Prepoznavanje problema i suočavanje sa stvarnošću ključni je korak svakog psihološkog izlečenja i isceljenja. Na taj način, šireći svest o onome što se dešava i pomažući drugima, svako od nas bi mogao biti taj lepi neznanac koji izvodi junakinju iz začaranog kruga laži i obmana.
A to, priznaćete, zvuči veoma privlačno i nadahnjujuće. Skoro kao hepiend.

Venecija pod vodom: Kako smo plivali kroz poplavu

Tog utorka, dvanaestog novembra, stigli smo u Veneciju i kao i obično dovezli se vaporetom do hotela, uvek iznova uživajući u prizoru božanstvenih venecijanskih palata duž Kanala Grande. Znali smo da se uskoro očekuje acqua alta, ali to nas nije mnogo brinulo. Kao iskusni poznavaoci Venecije, ponosili smo se time što smo ove povremene poplave tretirali isto kao i Venecijanci - kao sitnu privremenu smetnju. Čak nismo kupili ni gumene čizme ni navlake za obuću - iz iskustva smo znali da se prilikom poplave Trg Svegog Marka potpuno potopi, ali da ostali delovi grada često ostaju potpuno suvi, te da ako zaobilazite Trg možete lako ostati sasvim suvi. Acqua alta uobičajeno traje samo nekoliko sati a čak i tada poplava zahvata tek mali deo grada. O svemu tome pisala sam već ranije u tekstu Sve što treba da znate o acqua alta - venecijanskoj poplavi. Međutim, kako se ispostavilo, ovo nije bila samo još jedna uobičajena acqua alta. 
Čekirali smo se u hotel i oko šest i trideset poslepodne krenuli u šetnju nameravajući da nešto kasnije odemo i na večeru. Računali smo da ćemo za sve to imati dovoljno vremena jer smo proverili raspored kretanja plime i videli da se vrhunac plimnog talasa očekuje oko jedanaest uveče. S obzirom da je grad, i to ne čitav već najčešće samo trg i delovi oko Kanala Grande, uobičajeno potopljen oko sat-dva pre i posle vrhunca plimnog talasa, računali smo da imamo sasvim dovoljno vremena da se pre jedanaest vratimo u hotel. Izlazeći iz hotela koji se nalazi preko puta Hard rok kafea iza Trga Svetog Marka (u Veneciji postoji još jedan Hard rok kod mosta Rijalto), bacili smo pogled na kanal i videli da se voda približava ivici, ali znajući da ona uvek napreduje vrlo postepeno nismo se nimalo zabrinuli. Nije nam, međutim, palo ni na kraj pameti da obratimo pažnju na pločicu pored ulaza našeg hotela koja označava visinu do sada najveće poplave, koja se dogodila 4. 11. 1966. Da smo znali šta nas čeka sigurno bismo je bolje pogledali.

Posle uvek očaravajućeg lutanja ulicama čarobne Venecije potražili smo restoran u blizini mosta Rijalto. Mnogi poznavaoci ovog prelepog grada već znaju da se u blizini Rijalta nalazi najveća venecijanska pijaca a takođe i mnoštvo povoljnih i dobrih restorana i prodavnica. Kad smo seli u restoran, naručili smo vino i večeru šaleći se kako nas nikakva poplava ne može omesti da uživamo u Veneciji koju obožavamo.

Pošto smo izašli iz restorana nameravali smo još malo da prošetamo, međutim, primetili smo da voda već počinje da plavi okolinu Rijalta. Da ne bismo rizikovali da se skvasimo, odlučili smo da polako krenemo prema hotelu. Već na prvom trgu primetili smo da je voda duboka nekoliko centimetara. Shvatili smo da ćemo skvasiti obuću, ali još uvek nismo preterano brinuli sem što smo zaključili da ipak treba da krenemo pravo u hotel. S obzirom da smo do njega imali najviše desetak minuta hoda i dalje nismo brinuli jer, kako rekoh, acqua alta obično ne nailazi previše brzo. Pošto dobro poznajemo put od Rijalta do Trga Svetog Marka, znali smo da do hotela treba da pređemo tri mostića i prođemo kroz poznatu ulicu Calle Fabri.

Nakon što smo prešli prvi mostić, voda nam je već bila bezmalo do kolena. Sada smo shvatili da voda nailazi brže i više nego obično, ali smo i dalje smatrali da nema razloga za paniku jer ćemo u hotelu biti za pet minuta. Ipak, kada smo prešavši drugi mostić zagazili u vodu do polovine butina, znali smo da je vrag odneo šalu; zapitali smo se kako ćemo uopšte ući u hotel ako voda preplavi ulaz. Ispostavilo se da su te noći zaista mnogi gosti u svoje hotele i sobe ulazili kroz prozor. Požurili smo koliko nas noge nose kroz bujicu koja je već iz pravca Trga nadirala tako brzo i snažno da je bilo prilično teško kretati se protiv struje. Srećom, uspeli smo da uđemo u hotel kroz glavni ulaz iako je čitavo prizemlje već bilo duboko u vodi. Naravno, požurili smo u svoju sobu na prvom spratu da se istuširamo i presvučemo, ali smo s prozora jasno videli da voda i dalje raste. Pošto sam obukla suvu odeću sišla sam do polovine stepeništa prema recepciji i videla da sad već i recepcija i restoran liče na scenu iz Titanika. Radnici hotela trčali su po hotelu u ribarskim čizmama i pantalonama u vodi do grudi i usplahireno dizali kablove za struju kačeći ih ispod tavanice. Kasnije smo saznali da je nekoliko osoba te noći poginulo od struje. Naravno, mnogi gosti šetali su po hodnicima te smo svi zajedno komentarisali, otvarali sajtove na telefonima i pitali osoblje šta se dešava. Radnik koji je upravo ušao u hotel spolja, rekao nam je kako da ovo mora biti najveća poplava u istoriji. Uprkos tome što nam je svima već odavno bilo jasno da je poplava velika, zaprepastili smo se. Ispostavilo se da je ovo bila bezmalo istina; ova poplava bila je svega par centimetara niža od one čuvene iz 1966, ali s obzirom da je nivo vode u različitm ulicama varirao, na mnogim mestima pločice koje obeležavaju nivo vode tokom te čuvene poplave bile su uveliko potopljene. Pitali smo tada osoblje šta da radimo? U tome su bili jednoglasni. Uverili su nas da, naravno, bez obzira na visinu vode, ne možemo da radimo apsolutno ništa osim da čekamo da se plima povuče. Tako je, naravno, i bilo. Voda se povukla, u prvi mah na kratko, negde pred zoru. Pošto je i naredni plimni talas, dvanaest sati kasnije, bio prilično visok, tog jutra, 13. novembra, doručak je poslužen u pomalo vanrednim okolnostima, aparati za tost i kafu nisu radili, konobari su bili u gumenim čizmama ali uprkos svemu Venecijanci su se kao i uvek pokazali veoma vični u borbi sa acqua altom. Nakon što je tog prepodneva voda ponovo počela da se povlači, izašli smo iz hotela i videli da je većina radnji zatvorena i da se čisti a da je u mnogima pričinjena i znatna šteta. 

S obzirom da je u Veneciji mnogo butika i prodavnica sa skupocenom i firmiranom robom kao i mnogo antikvarnica, nivo vode za dobrih pola metra viši od najvišeg  mogućeg izazvao je dosta problema i oštetio vrednu robu, proglašeno je vanredno stanje a mnoge prodavnice i restorani bili su zatvoreni. U onima koji su radili, pak, bila je povelika gužva. Mnogi hoteli, čak i oni najčuveniji poput Danijelija, jedva su funkcionisali jer su recepcije i restorani u prizemlju svih hotela u centru bili toliko puni vode da su se fotelje, slike i nameštaj u njima potpuno natopili.

Nakon što se voda povukla i sa Trga Svetog Marka koji je, kako već rekoh, najniži deo Venecije, odšetali smo i tamo. Iako je na nekoliko dana čak i čuveni kafe Florijan zatvorio svoja vrata, Bazilika Svetog Marka je, već prvog dana posle poplave, pod zracima sunca koji su je obasjavali sa zapada, blistajući zlatnim sjajem, izgledala lepša nego ikad. Shvatili smo da ovaj grad koji živi na moru i sa morem ne može tako lako biti uništen plimom. Kao i uvek, Venecija je i tog dana izronila iz mora još lepša nego pre.

Narednih dana nailazilo je još nekoliko visokih plimnih talasa, ali daleko nižih od onog najvećeg, 12. novembra uveče. Između njih je vreme bilo lepo i sunčano, restorani i prodavnice polako su se otvarali a turisti su opet pohrlili na ulice i mostiće Venecije i zavladala je uobičajena gužva zbog koje mnogi turisti i putnici zaziru od Venecije, mada se ona može izbeći o čemu sam više pisala u tekstu Venecija bez gužve. Od Venecije smo se i ovog puta oprostili sa žaljenjem i sa željom da što pre dođemo opet, pa makar i po poplavi J

Više putoholičarskih priča potražite na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

9 zlatnih pravila za lepši odmor

Putovanje sa više uživanja i manje nerviranja

Godišnji odmor koji čekamo cele godine u teoriji je uživancija a u stvarnosti često predstavlja i svojevrstan stres. Da biste ga lepše i rasterećenije proveli, pridržavajte se sledećih zlatnih pravila

Izbegavajte špic sezone

Mnogo je razloga da izbegavate da letujete u špicu sezone. Najskuplje cene, najveće vrućine, najveće gužve na plažama i putevima, najduža čekanja na granicama... sve se to dešava od kraja jula do kraja avgusta. Poštedite sebe godišnjeg odmora koji ćete provesti čekajući na granicama i naplatnim rampama i boreći se za mesto pod suncem i pored bazena. A samo petnaestak dana ranije ili kasnije od toga, možete letovati po dvostruko jeftinijim cenama.

Izbegavajte putovanje vikendom

Čak i ako ste iz nekog razloga prinuđeni da letujete od, recimo, početka avgusta, u svakom slučaju potrudite se da izbegnete putovanje vikendom. Sve one jezive slike kilometarskih kolona koje gledamo na televiziji i društvenim mrežama po pravilu snimljene su vikendom. Radnim danima gužva na putevima i granicama daleko je manja, a ako, recimo, tražite smeštaj na licu mesta, ponedeljkom, utorkom i sredom imaćete daleko više šanse da nađete bolji smeštaj po povoljnijoj ceni. Dani kada svakako treba da izbegavate putovanje, potogovo u sezoni zovu se petak, subota i nedelja.

Izbegavajte praznike, „okrugle“ datume i smene turističkih agencija

Uvek proverite da li je dan kada treba da putujete neki praznik ili produženi vikend u zemlji u koju putujete ili kroz koju prolazite Takođe, imajte u vidu da su smene u turističkim agencijama obično prvog, desetog ili dvadesetog u mesecu. Još ako se poklope, recimo, okrugao datum, špic sezone i vikend, neizbežne su duge kolone, gužva i čekanje satima. A šta će vam to u životu, a pogotovo na odmoru? Upamtite, vi birate kada ćete putovati. Birajte pametno.

Sami birajte odredište

To što se vaša kuma, najbolja drugarica ili prva komšinica fantastično provela na nekom mestu nipošto ne znači da će se i vama isto mesto svideti. Radije razmislite šta vi lično očekujete od odmora i šta vam je najbitnije. Želite li lepu plažu, dobar provod, udoban smeštaj ili pak neko mirno mesto gde ćete pobeći od svega? To zavisi samo od vas. Priuštite sebi ono što vi sami želite – to je recept za idealan odmor u kojem ćete uživati.

Istražite odabrano odredište

Pre nego što rezervišete ili uplatite putovanje na određenu destinaciju, ukoliko tamo putujete prvi put, potrudite se da saznate što više o tom mestu. To danas nije nimalo teško. Brojni turistički sajtovi i blogovi pružiće vam vrlo jasnu sliku o svakom mestu na planeti. Naravno, utisci različitih putnika biće različiti, ali u svakom slučaju pretraživanjem i raspitivanjem saznaćete mnogo više o mestu ako pročitate utiske ljudi koji su tamo putovali. Vodite računa da su reklamni sadržaji jedno, a utisci ljudi koji su tamo boravili nešto sasvim drugo. Tako ćete saznati za brojne prednosti i mane odabranog mesta, a takođe ćete unapred znati šta možete da očekujete ili šta nikako ne treba da propustite a šta bi pak najbolje bilo zaobići i preskočiti.

Proverite smeštaj

Mnogi tvrde da im smeštaj na odmoru nije nimalo važan. Isti ti ljudi pak često će se žaliti da su nezadovoljni smeštajem, da su sadržaji objekta bili loši, da je apartman daleko od plaže ili da im je u hotelu loše radio internet, ili, da su morali da doplaćuju klimu. Jasno je da ne možete imati savršeno tačnu sliku o smeštaju unapred, ali ako se potrudite da se raspitate kakvi su utisci putnika koji su već tamo boravili, brzo ćete steći poprilično dobru sliku o tome šta vas čeka na odmoru i u odabranom smeštaju.

Uplatite zdravstveno osiguranje

Ponekad je ono uračunato u aranžman, a neke banke korisnicima nekih kreditnih kartica daju i gratis osiguranje. Proverite zato da li ga već imate a ukoliko ga nemate, ne brinite, polisa osiguranja na sedam ili deset dana nije skupa. Vredi platiti nekoliko stotina dinara po osobi da biste na odmoru imali jednu brigu manje.

Ne opeterećujte se društvenim mrežama

Savršeno je jasno da želite da imate lepe uspomene sa odmora kao i da je to idealno okruženje u kojem možete napraviti najlepše fotke za svoj Fejsbuk i Instagram nalog. Sve je to sasvim prirodno, ali ne opterećujte se previše fotkanjem. Uživanje je najvažnije!

Obezbedite sebi nekoliko slobodnih dana pre i posle

Često čujemo rečenicu – treba mi odmor od odmora. To je ponekad samo posledica toga što se pakujemo i putujemo u poslednji čas, što izaziva nervozu, a odmah po povratku, često već sutradan, vraćamo na posao i pokušavamo da se uklopimo u svakodnevnu radnu rutinu, što nam uvek teško pada. Zato obezbedite sebi bar po dva neradna dana pre i posle putovanja – pre, da biste na miru i bez žurbe mogli da se spremite, a posle, da biste se na miru raspakovali i pripremili na posao.

Više priča o putovanjima i korisnih saveta potražite na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Upoznajte i prepoznajte emocionalne vampire

Vampiri sebe ne vide u ogledalu, to jest, nisu u stanju da objektivno sagledaju sebe

Kad god vidim ljude kako se čude nečijem licemernom ponašanju, kad god čujem da se beskonačno pitaju kako nekoga nije stid i sramota zbog toga što hladnokrvno laže ili izvrće istinu, ili bez ikakvog osnova postavlja sebe u centar sveta, ili pak postavlja drugima nemoguće zahteve i očekuje da ih svi ostali bespogovorno ispunjavaju, uvek dobijem neodoljivu želju da tim ljudima preporučim da - bar za početak - pročitaju knjigu Emocionalni vampiri, ili Emocionalni vampiri na poslu autora Dr sci. Albert Bernstina, ako ništa drugo, da bi shvatili da su neke osobe jednostavno takve i da im je takvo ponašanje naprosto prirođeno. Pored toga, to su veoma često upravo osobe koje su u javnosti izuzetno ugledne, popularne i omiljene a neretko i veoma moćni ljudi na visokim položajima i funkcijama.

U poslednje vreme mnogi ljudi se sve češće žale kako im je život postao strahovito naporan. Pored svih problema koje gotovo svi imamo sa materijalnim preživljavanjem i situacijom u kojoj se danonoćnim radom jedva podmiruju elementarni životni troškovi i potrebe, dodatni uzrok iscrpljenosti, neraspoloženja i depresivnosti često se krije i u ljudima koji nas okružuju. Naime, svima nam se događalo da nas komunikacija, čak i najobičniji razgovor sa izvesnim osobama, do te mere izmožde i smore da nas ostavljaju bukvalno bez volje za životom. 

Svi smo imali prilike da osetimo kako nas kontakt sa izvesnim ljudima uvek raspoloži, osveži i obodri, dok nas pak neki drugi uvek opterećuju, zamaraju a neretko i iskorištavaju. Upravo te ljude koji nam, kako narodni izraz lepo i slikovito objašnjava, „piju krv na slamčicu“, dr Albert Bernstin naziva emocionalnim vampirima.

Pojam emocionalnih vampira, o kome se u poslednje vreme često govori i koji je svojom knjigom najviše proslavio upravo Albert Bernstin, nastao je iz potrebe da se opišu, identifikuju i prepoznaju ljudi koji ne samo da nemaju zvaničnu dijagnozu neke duševne bolesti već su, bar na prvi pogled, vrlo privlačni i harizmatični, često i veoma popularni ali zapravo izuzetno naporni a na duži rok čak pogubni po naše emocionalno, mentalno, pa i fizičko zdravlje, bezmalo i po sam naš opstanak.

Prvi problem u borbi sa emocionalnim vampirima krije se u tome što je njihova priroda i šteta koju oni nanose često neodređena, nedovoljno uočljiva, sve dok ne postane tako ozbiljna da se njene posledice teško mogu popraviti i nadoknaditi. Ono što nas upozorava da je neko emocionalni vampir ponekad su tek jedva uhvatljiv subjektivni osećaj i intuicija o koje se svi često oglušujemo, racionalizujući svoja osećanja i ubeđujući sebe da ne treba da izbegavamo nekoga samo zato što nam neko nepouzdano „šesto čulo“ nagoveštava da s tom osobom nešto nije u redu, pogotovo kad su on ili ona popularni, zabavni, moćni i privlačni, što emocionalni vampiri često i jesu.

Naime, suštinska odrednica emocionalnih vampira zbog koje ih je teško prepoznavati i identifikovati a koju je Albert Bernstin izvanredno dobro uočio i

istakao, jeste upravo njihova privlačnost. Zbog čega je tako? Vrlo prosto: kad bi se vampiri odmah predstavljali kao krvopije, ljudi bi ih od početka izbegavali i oni ne bi mogli da dođu do žrtava. Baš kao i legendarni grof Drakula iz istoimenog klasičnog romana Brama Stokera a i neki noviji vampirski likovi iz književnosti, vampiri su, zapravo, veoma šarmantni, gotovo neodoljivi. Zbog toga su često (posebno među ljudima koji ih samo površno poznaju) veoma ugledni i omiljeni, a mnogo ih ima među javnim i estradnim ličnostima, a naravno i među političarima. Upravo zbog svoje gladi za što većim brojem žrtava koje su im neophodne za preživljavanje baš kao i mitskim vampirima, emocionalni vampiri su, u stvarnom životu, veoma često na istaknutim i rukovodećim položajima i na pozicijama moći.

Druga osobina zbog kojih ih je dr Bernstin uporedio baš sa vampirima takođe je veoma slikovita - vampiri jednostavno ne vide sebe onakve kakvi jesu, to jest - vampiri ne vide sebe u ogledalu. Zbog toga im je najčešće nemoguće da se promene, jer nikada i ne shvataju da s njima nešto nije u redu.

Emocionalni vampiri, koje radi lakšeg i preciznijeg objašnjavanja dr Bernstin deli u nekoliko kategorija, obično funkcionišu tako što vas najpre zadive, privuku i osvoje, ali ubrzo zatim počinju da vam „piju krv“. Zvuči poznato? Svima nam se to dešavalo. Kada osetite da vas neka osoba dugoročno iscrpljuje, psihički, fizički ili materijalno, razmislite da li ste se možda našli u kandžama emocionalnog vampira.
Da bi ostvarili svoje ciljeve, vampiri se često služe nečasnim načinima, pa tako često i lažu. Dr Bernstin kaže: "Čestite ljude laži povređuju više nego što bi trebalo, jer sami imaju malo iskustva s laganjem, ili ga nemaju uopšte. Oni prave ogromnu grešku, koja im zamagljuje rasuđivanje i često slama srce: veruju da nečasno ponašanje za vampira znači isto što i za njih.
Za čestite ljude, pošteno i nepošteno ponašanje je povezano sa snažnim unutrašnjim uslovnim okolnostima Kada uradite nešto što smatrate nečasnim, osećate se loše. Za vampira je nečasno ponašanje povezano sa spoljašnjim okolnostima; jedino što je loše u nečasnom ponašanju jeste to što vas mogu uhvatiti."

Naravno, kada shvatite da se neko nečasno ponaša prema vama, najlakše je i najbolje prekinuti svaki kontakt sa vampirom. Međutim, to nije nimalo lako a nije uvek ni moguće. Ako je emocionalni vampir neki poznanik koji pokušava da vas iskoristi, relativno je lako otarasiti ga se. Ali šta da radimo ako nam je emocionalni vampir ljubavni ili bračni partner, roditelj, dete, kolega ili koleginica, direktor ili šef?

Upravo je tome namenjena knjiga dr Alberta Bernstina. Emocionalne vampire u životu nije lako izbeći, a veoma ih je teško i gotovo nemoguće promeniti. Zbog toga je važno da umemo da ih prepoznamo i da izađemo na kraj s njima. Emocionalni vampiri uvek pokušavaju – i najčešće uspevaju – da nametnu svoja pravila i da vas pretvore u svoj plen. Tada se često osećamo bespomoćno ali, kako kaže dr Bernstin, rešenje uvek postoji. Naravno, da bismo se upešno izborili sa ovim štetočinama, važno je da ih što bolje upoznamo i da budemo unapred pripremljeni za zamke koje nam oni postavljaju. Zbog toga sam se iskreno oduševila kada sam, još pre nekoliko godina, pronašla ovu knjigu i odmah je preporučila za objavljivanje i naravno, prevela. Od tada je prošlo već nekoliko godina i, na moje veliko zadovoljstvo, obe knjige doživele su i kod nas, kao i u svetu, veliki uspeh. Ukoliko ih još niste pročitali, toplo vam preporučujem da to obavezno učinite. Emocionalni vampiri i Emocinalni vampiri na poslu verovatno su neke od najzanimljivijih i najkorisnijih knjiga koje ćete ikada pročitati.
Promociju knjige Emocionalni vampiri i razgovor na tu temu možete pogledati ovde, opširniju priču o emocionalnim vampirima u emisiji Ni crno ni belo ovde, a na RTS ovde.