Tako blizu, tako čaroban: Klagenfurt

Zvanično ime ovog grada glasi Klagenfurt am Wörthersee, to jest, Klagenfurt na Vrpskom jezeru, na slovenačkom, Celovec ob Vrbskem jezeru, dok se na italijanskom naziva Klanforte ili Klanfurt. Šesti po veličini u Austriji, Klagenfurt je prestonica oblasti Koruška a nalazi se na istočnom kraju Vrpskog, tj. jezera Vorterze i leži na reci Glan. Grad je okružen planinama i nalazi se na samom jugu Austrije, u blizini slovenačke i italijanske granice. Zanimljivo je da je ime Klagenfurt u bukvalnom prevodu znači otprilike tužni ili plačni gaz ili plićak na reci, te neki smatraju da je ovaj naziv vezan za verovanje da su te plačljive ženske aveti živele u obližnjim vodama i močvarama. Takođe, veruje se da je naziv Celovec verovatno vezan za ženski lik iz slovenske mitologije – Cvilju. Jedna od novijih teorija, međutim, kaže da staroslovensko cvijovec potiče od italijanskog l’aquiliu, što znači mesto na vodi.

Legenda kaže da je ovaj grad nastao tako što su hrabri ljudi ubili čudovište Lindwurm, zmaja koji je živeo u močvarama oko jezera i proždirao device. Ova legendarna zver i njeni bliski rođaci prisutni su i u germanskoj, engleskoj, danskoj, švedskoj i norveškoj mitologiji, a Lindwurm je na glavnom trgu u Klagenfurtu ovekovečen postavljanjem renesansnog spomenika teškog šest tona 1593. godine, dok je pedesetak godina kasnije ispred zmaja dodata i figura diva koji ga je ubio. Na istom trgu, Neuer Platz, nalazi se i spomenik Mariji Tereziji iz 1764, koji se smatra njenim najstarijim spomenikom u Austriji. Trg je sa svih strana okružen zgradama iz šesnaestog i sedamnaestog veka, među kojima dominira Rathaus – Gradska kuća. Desno od ovog trga nalazi se spomenik nemačkom plemiću i koruškom vojvodi Španhajmu, osnivaču Klagenfurta koji je živeo u dvanaestom veku, dok se nedaleko od njega nalazi simpatični spomenik, figura patuljka Wörthersee Mandl. Reč je o još jednom legendarnom liku vezanom za istoriju ovog kraja i nastanak Vorterze ili

Vrpskog jezera. Prema ovoj priči, na mestu današnjeg jezera nekada se nalazio bogati trgovački grad. Međutim, među njegovim stanovnicima zavladala je ogromna pohlepa i potpuno su zaboravili na Boga. Jedne godine za Božić, okupili su se na velikoj gozbi. Crkvena zvona pozivala su na božićnu službu, ali niko se nije odazvao. Odjednom su se vrata svečane dvorane otvorila i na njima se pojavio čovečuljak s bradom koji je upozorio građane da, ako žele da žive, treba da odu u crkvu. Svi su mu se smejali i on je otišao, ali se u ponoć opet pojavio s burencetom pod rukom. Još jednom je opomenuo sve prisutne da odu u crkvu, ali se oni ni ovog puta nisu obazirali na njegove reči. Tada je on, otvorivši burence iz kojeg je pokuljala voda, potopio čitav taj grešni grad i umesto njega ostalo je samo jezero.  

Čak i bez ovih bajkovitih legendi, istorija Klagenfurta živopisna je i burna. U narednim vekovima grad je pretrpeo požare, zemljotrese i najezde skakavaca kao i napade otomanske a kasnije i Napoleonove vojske. Posle velikog požara koji ga je bezmalo uništio grad je obnovljen prema planovima poznatog italijanskog arhitekte Dominika del’Alija, dok je velika pobeda nad turskom vojskom ovekovečena dodavanjem krsta iznad polumeseca na stubu Svetog trojstva na trgu Alter plac 1683. godine. U devetnaestom veku Klagenfurt postaje važan kulturni centar slovenačkog življa u kojem se štampaju i slovenačke novine, kao što je Slovenskih glasnik.

U Prvom svetskom ratu Klagenfurt je okupirala vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, međutim, stanovništvo se većinom od 59-41 izjasnilo za ostanak u Austrougarskoj, nakon čega se vojska Srba, Hrvata i Slovenaca povukla. Sve ovo može se pročitati na trgu ispred još jedne upečatljive gradske znamenitosti, palate Landhaushof, u kojoj se danas nalazi i prvoklasan i ne tako skup restoran.

Nova mogućnost da Klagenfurt postane deo Jugoslavije pojavila se ponovo na kraju Drugog svetskog rata. Osmoga maja 1945. grad su okupirale engleske trupe, dok su se Nemci predali. Tri sata kasnije vozom je u grad stigla grupa partizana i takođe ušla u grad, ustanovivši svoju Komanda Staba za Koroška pod komandom majora Egona Remeca. Pričalo se da je tom prilikom došlo i do sukoba jugoslovenskih i britanskih snaga na današnjem Neuer Platzu, koji je od 1938. bio preimenovan u Adolf Hitler Platz, ali to je verovatno ipak samo urbana legenda. U svakom slučaju, jugoslovenska vojska se nešto kasnije povukla iz grada, dok je britanska okupacija formalno potrajala do 1955. godine, od kada je Klagenfurt deo Austrije i glavni grad oblasti Koruška.

Pored navedenih znamenitosti, svakako još treba spomenuti i brojne atrakcije u blizini grada među kojima se izdvaja Minimundus, park sa minijaturnim kopijama najpoznatijih svetskih građevina, koji se nalazi izvan Klagenfurta, na putu do Vrpskog jezera. U samom Klagenfurtu kao i u okolini mnogo je lepih restorana, terasa kafea, prodavnica i knjižara.

Iako se po popularnosti ne može meriti sa turističkim mekama Austrije poput Halštata, Beča, Salcburga, i poznatih austrijskih jezera, Klagenfurt putnicima nudi mnoštvo znamenitosti, prelepu prirodu i zanimljivu okolinu, bogatu gastronomsku ponudu i dobar šoping. To što nije često preplavljen turistima jeste još jedna velika prednost ovog mirnog i prelepog grada. S obzirom da je nam je uz sve to i vrlo blizu, nemojte propustiti priliku da ga posetite.

Pratite nas na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Kome smeta Aleksandra Čabraja

Ja sam Aleksandra Čabraja, narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije i književni prevodilac sa više stotina objavljenih dela. Pet godina imala sam lični Fejsbuk profil na kojem sam, zajedno sa dve stranice koje vodim, imala preko pet hiljada pratilaca. Sve to nestalo je u jednom trenutku juče kada mi je profil bez ikakvog obrazloženja onemogućen i izbrisan iako za tih pet godina na njemu nikada nisam objavila nijednu ružnu reč, nijednu neistinitu pa čak ni poluistinitu informaciju.

 Kako se to desilo? Veoma jednostavno. U jednom trenutku Fejsbuk mi je, navodno zbog bezbednosne provere, zatražio moju ličnu fotografiju koju sam odmah poslala. Nakon toga, jednostavno više nisam mogla da se ulogujem na svoj profil ni sa računara, ni sa telefona. Što je najgore, istovremeno sam izbačena i sa aplikacije messenger kao i naravno onemogućena da pristupim stranicama koje vodim.

Želim još jednom da naglasim da nikada nisam objavila nijednu jedinu ružnu reč a kamo li neistinitu informaciju. Za razliku od brojnih kolega i koleginica političara nikada se nisam "hvalila" svojom ugroženošću, pa ipak sam ućutkana onako kako niko od njih nikada nije. 

Mislim da jednostavno nije normalno da se ovako nešto dogodi jednom korisniku koji ima profil pod svojim punim imenom i prezimenom i sa svojom fotografijom i koji NIKADA nije prekršio pravila Fejsbuka, a kamo li jednom narodnom poslaniku. Brojne moje kolege žale se da im je onemogućen pristup medijima, iako su svakodnevno u njima. Ja sam u medijima prisutna daleko manje, ali ipak očigledno predstavljam toliku smetnju da je bilo neophodno blokirati i moj lični profil.
Molim vas da ovaj post šerujete, jer je to jedini način da se čuje istina!

7 romantičnih putovanja za Dan zaljubljenih

Bilo da ste zaljubljeni ili ne, možda ćete poželeti da za Dan zaljubljenih otputujete nekuda. Evo nekoliko predloga gde da se nezaboravno provedete sa voljenom osobom ili – ko zna – upoznate ljubav svog života.

Halštatsko jezero

Halštat – najfotografisaniji austrijski gradić i jedan od najpopularnijih gradova na svetu verovatno vam je poznat sa razglednica i iz turističkih brošura. Ovo ljupko drevno mestašce kao da lebdi nad prelepim jezerom, tik uz strme litice alpskih planina koje ga sa svih strana okružuju. Često je pun turista, ali se oni najčešće u Halštatu zadržavaju tek nekoliko sati a zimi ih ima i znatno manje nego leti. Spremite toplu odeću i uživajte u jednom od najromantičnijih gradova na svetu.

Dubrovnik

Dubrovnik – jedan od najlepših i najromantičnijih gradova na Jadranskom moru kao stvoren je za uživanje, pogotovo u zimskim danima kada u njemu ima manje turista nego leti. Iskoristite zato priliku da prošetate po njegovim zidinama, obiđete brojne znamenitosti i upoznate šarmantne uske uličice i skrivene kutke. Dubrovnik će vas sigurno oduševiti svojom vanvremenskom lepotom.

Češki Krumlov

Češki Krumlov – sa svojim ogromnim zamkom koji nadvisuje i grli čitav grad i neverovatno očuvanim srednjovekovnim uličicama, Češki Krumlov izgleda kao da je izronio iz neke čudesne drevne bajke. Jedino što bi vam u njemu moglo pokvariti uživanje jesu brojni turisti koji ga često opsedaju tokom dana. Potražite zato skrivenije uličice, autentične zadimljene taverne u kojima se hrana još uvek sprema na ognjištu kao pre više stotina godina i terase s božanstvenim pogledom i uživajte u ovom prelepom češkom gradiću.

Bohinjsko jezero

 Bohinj – ako ste ljubitelji čiste i netaknute prirode, za vas nema boljeg izbora nego da Dan zaljubljenih provedete na Bohinjskom jezeru. U februaru će vas verovatno tamo dočekati sneg, pa doživljaj možete upotpuniti i skijanjem. Ali ako ste zaista romantični, najviše ćete uživati u šetnjama pored prelepog jezera okruženog čudesno lepom prirodom. A posle šetnje, sigurno će vam prijati da se zagrejete u nekom od odličnih restorana sa lokalnim specijalitetima ili hotela sa bazenom. Više o Bohinju pročitajte ovde.

Sorento

Sorento – Italija je pravi raj za zaljubljene parove, i mnogo je italijanskih gradova kao stvorenih za romantiku. Ipak, Sorento je pravi izbor za one koji vole nešto drugačije, neobičnije i prefinjenije. Ovaj grad čudesne lepote na liticama Amalfitske obale sigurno će vas nadahnuti da zajedno istražite njegove prelepe ulice, trgove, skrivene plaže i terase i učiniti da vam Dan zaljubljenih ostane u jedinstvenom sećanju. Više o Sorentu pročitajte ovde.

Kolmar – ovaj francuski gradić već godinama krasi sve top-liste najlepših malih gradova. Šetajući među ljupkim i živopisnim srednjovekovnim kućicama pomislićete da ste zalutali u čuveni Diznijev film Lepotica i zver. Savršeno očuvano staro gradsko jezgro krije brojne zanimljvosti i prijatne kutke u kojima možete uživati. Ne zaboravite da popijete neko odabrano francusko vino na nekoj terasi nad kanalom u „Maloj Veneciji“. Više o Kolmaru pronađite ovde.

Kolmar

Brašov – prestonica tajanstvene Transilvanije, prelepi rumunski grad Brašov kao stvoren je za romantična putovanja. Pored toga što je očuvao srednjovekovni izgled, šarm i lepotu, Brašov je predmet mnogih mitova i legendi, od onoga o čarobnom frulašu, jer su deca koja su krenula za njim završila upravo na glavnom trgu u Brašovu, do onih o legendarnom vladaru Vladu Cepešu kojem je književnost dala obličje najslavnijeg svetskog vampira. Na dohvat ruke su vam prelepi zamkovi Peleš i Bran, a izbor restorana u kojima možete uživati u odličnoj rumunskoj hrani, vinu i muzici zaista je neiscrpan. Više o Brašovu ovde.

 

Brašov

Pratite nas na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Život pod plinskim svetlom

Prvi tekst koji sam napisala na političke teme, kako mi se čini, nažalost, još uvek je aktuelan. Ovde ga prenosim u celini, u istom obliku u kojem je prvi put objavljen. 

Ako ste se pročitavši ovaj naslov prepali da sam iz nekog „dobro obaveštenog“ i „poverljivog“ izvora, naravno „bliskog vlastima“, „pouzdano“ saznala da ćemo ostati bez struje pa da će nam trebati gasne lampe, možete da odahnete. Ali samo malo, ne sasvim, jer iako ovde nije reč ni o struji, ni o plinu, ni o Rusima pa čak ni o Putinu, ipak je reč o jednom vrlo važnom pitanju.

Da li vam se ponekad, dok gledate televiziju ili čitate novine, ukoliko to još uopšte radite i možete da podnesete, jednostavno učini da ludite?

Ako je slučajno odgovor na ovo pitanje da, znate li da bi to lako moglo biti tačno?

Dobro, sad možete da počnete da paničite. Jer ovo o čemu pričam nije udar na fizičko i materijalno, već na mentalno zdravlje, što je verovatno još gore.

Reč je o zanimljivoj psihološkoj pojavi, tačnije o neobičnoj metodi psihičkog zlostavljanja, koja je dobila naziv prema klasičnom holivudskom filmu iz četrdesetih godina dvadesetog veka, Plinska svetlost (Gaslight). U njemu Ingrid Bergman (inače nagrađena Oskarom za ovu ulogu) igra mladu suprugu koju muž sistematski izluđuje tako što izaziva treperenje gasnih lampi, sablasne zvuke koji dopiru sa tavana i slične pojave, istovremeno je ubeđujući da sve to što se dešava i što rođenim očima vidi, žena zapravo samo umišlja. Tako je prema naslovu ovog filma nastao termin gaslighting, koji označava oblik psihičkog zlostavljanja u kojem se žrtvi pružaju lažne informacije, sa namerom da se ona navede da posumnja u sopstveno pamćenje, percepciju i razum.

Primeri ove vrste manipulacije, praktično jednog oblika ispiranja mozga, mogu biti veoma raznoliki i raznovrsni, ali svima im je zajedničko da se ovim metodom želi postići i, što je najvažnije, najčešće i postiže, to da žrtva počinje da sumnja u vlastiti doživljaj stvarnosti, čime se ozbiljno narušava njena psihička ravnoteža.

Takođe, vidovi ovakve manipulacije su različitog opsega, od onih u kojima zlostavljač jednostavno poriče da su se prethodni događaji uopšte desili, do onih u kojima on osmišljava čitav niz bizarnih događaja u nameri da dezorijentiše žrtvu.

Ovaj vid zlostavljanja veoma je suptilan i zbog toga izuzetno opasan. Njegova svrha je da sistematski remeti psihološku ravnotežu žrtve, ruši njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Onaj ko primenjuje gaslighting, redovno i sistematski uskraćuje žrtvi tačne informacije i zamenuje ih lažnim. To zapravo predstavlja komplikovan sistem manipulisanja koji žrtve teško otkrivaju i koji vremenom podriva njihovu mentalnu stabilnost. Žrtva koja je dovoljno dugo izložena ovakvoj manipulaciji počinje da sumnja u sopstveno opažanje i neprestano se preispituje, sumnjajući u sopstvenu realnost. To dovodi do depresije, do povlačenja u sebe i bežanja od stvarnosti ali s druge strane, takođe i do zavisnosti od zlostavljača, jer, sumnjajući u sopstveno opažanje stvarnosti, žrtva često počinje da zavisi od povratne informacije zlostavljača, verujući da je njegova slika o stvarnosti istinita.

Kako vam ovo zvuči?

Dobro, postoji svakako mogućnost da sam ja paranoična. Ali kako neko lepo reče, to što sam ja paranoičan ne znači da me ne proganjaju.

Dakle, bila ja paranoična ili ne, moj utisak jeste da ovaj medijsko-informacijski haos nije baš tako stihijski i slučajan, a čak i ako je sasvim slučajan, nije nimalo bezazlen. Dobro je poznato da se nezavisnim, stabilnim i samouverenim ljudima teško može manipulisati. Da biste nekim manipulisali, morate prvo da ga ojadite u materijalnom pogledu ali što je još važnije, i u psihološkom. A u tom smislu, bilo da je stvoren namerno ili sasvim slučajno, čitav ovaj medijski haos i košmar patologije, patetike, laži, ludila, grotesknih i naduvanih priča, takozvanog tabloidnog blata, čitav ovaj orvelovski rijaliti u kome živimo samo je jedna ogromna manipulacija. Manipulacija čija je svrha da nas sve izludi, jer, izluđenim ljudima je lako manipulisati.

Naravno, niko nikad neće reći ni priznati za sebe da je manipulator. To ne treba ni očekivati. Kako je neko već lepo primetio, prvo lice jednine (pa ni množine) glagola manipulisati gotovo da i ne postoji. Zato je obavezan deo praktično svake manipulativne taktike naglašeno poricanje. To poricanje je, praktično, laž. Međutim, onaj ko misli da je takozvana „očigledna“ laž naivna i bezazlena, teško se vara. Kada neko odlučno i uporno poriče očiglednu istinu, reakcija normalne osobe nije uvek takva da, kako bi se laički moglo pretpostaviti, lažova bez razmišljanja odbacimo kao lažova već često upravo suprotna, da žrtva, šokirana, počne da preispituje sopstveno opažanje a samim tim i stvarnost. Zbog toga čak i vrlo očigledne laži mogu biti veoma opasne. Naročito ako ste njima svakodnevno i sa svih strana bombardovani.

Uzgred da naglasim, film Plinska svetlost ima srećan kraj. Zanosni neznanac pomaže mladoj i lepoj Ingrid Bergman da shvati šta se dešava i da se oslobodi zlostavljanja. Ali to je Holivud, a ovo je Srbija. Kod nas je, to svi dobro znamo, hepiend misaona imenica.

Kako onda da sačuvamo zdrav razum i odbranimo se od gaslightinga?

Kao i u svakom psihološkom izlečenju, najvažnije je uočiti i prepoznati problem i suočiti se s njim. Najvažnije je da budete svesni da ste izmanipulisani. Da ne sumnjate u svoju percepciju. Da verujete svojim očima umesto spinovima i manipulacijama. Zvuči lako, ali zapravo i nije, kad ste pod stalnim pritiskom. To je nešto za šta se svako od nas mora izboriti, najpre pojedinačno a zatim, koliko god je u našoj moći, pomoći i ostalima da shvate šta im se zapravo dešava. Dakle, moramo najpre sami sebi, a zatim i drugima, otvoriti oči. Prepoznavanje problema i suočavanje sa stvarnošću ključni je korak svakog psihološkog izlečenja i isceljenja. Na taj način, šireći svest o onome što se dešava i pomažući drugima, svako od nas bi mogao biti taj lepi neznanac koji izvodi junakinju iz začaranog kruga laži i obmana.
A to, priznaćete, zvuči veoma privlačno i nadahnjujuće. Skoro kao hepiend.

Božić kod Kupoholičarke

Kinsela, Kupoholičarka i Božić su tako dobra i prirodna kombinacija da je pravo čudo da se ovakva knjiga nije pojavila ranije. Ko bi mogao bolje da razume čaroliju Božića od Beki, koja po prvi put postaje domaćica božićnog slavlja i ima zadatak da na slavlju i za božićnom trpezom okupi čitavu porodicu i sve najbliže prijatelje.

Treba svakako obaviti obaveznu prazničnu kupovinu i pripremiti bogatu trpezu i poklone, jer Beki želi da Božić u njenoj kući bude savršen. Međutim, nije uvek lako uneti sklad kada u porodici postoje problemi. Bekini roditelji nedavno su se preselili u pomodni Šordič gde jedu pire od avokada i piju zanatski džin i pijuckaju espreso martinije. Toliko su zauzeti svojim novim bogatim društvenim životom, da nemaju vremena da pripreme božićno slavlje, pa smatraju da je vreme da Beki preuzme taj posao na sebe. Beki je kao i uvek čvrsto rešena da udovolji svima, ali što se više trudi, čini se da joj to sve manje polazi za rukom. Dženis, stara prijateljica Bekine mame, nije oduševljena njihovim novim načinom života a čini se da je pomalo i ljubomorna, jer se oseća zapostavljenom. Takođe, Beki i njena najbolja drugarica Suz s razlogom sumnjaju da Bekina polusestra ima ozbiljnih problema u braku, iako o tome ćuti. Svi imaju svoje probleme, zahteve i ideje o tome kako slavlje treba da izgleda, i čini se da je nemoguće udovoljiti svima. Obuzeta očajanjem, Beki mašta da provede Božić baš kao u božićnim filmovima - gde je uvek sve tako jednostavno i savršeno.
Sve se dodatno komplikuje kada se u Bekinom životu odjednom pojavi njen bivši dečko s fakulteta, Krejg. Nekada neugledni momak preobrazio se u rok zvezdu i gle čuda, izgleda bolje nego ikad! Postoje li još uvek među njima varnice? Beki će to morati da proveri. Što se Beki više druži sa svojim bivšim momkom situacija se sve više komplikuje, a Bekina najbolja drugarica Suz dobronamerno pokušava da upozori Beki na to šta Krejg zapravo hoće. U međuvremenu, pokušaj da se učlani u staromodni Klub bilijara i zabavne muzike, čiji članovi mogu postati samo muškarci, pružiće Beki priliku da iskaže svoje feminističke stavove koji su istovremeno britki, lucidni i urnebesno duhoviti.
Zaplet nove kupoholičarke donosi nam duh Božića, prazničnu toplinu po kojoj je Beki poznata i naravno, urnebesno duhovite epizode na koje nas je Beki odavno navikla. Međutim, Sofi Kinsela ne bi bila to što jeste kad u svoj čarobni recept ne bi ubacila i nekoliko ozbiljnijih tema. Odnosi u porodici, zelena i veganska filozofija i virtuelni život na društvenim mrežama samo su neke od njih. Uostalom, Kupoholičarku mnogi shvataju kao odgovor na izazove konzumerističkog društva, na koje predstavlja svojevrsnu parodiju. Koliko god da je lepršava, zabavna i duhovita, Kinsela uvek ostaje aktuelna i urnebesno smešna ali i ubojito precizna u svojoj kritici poželjnog i očekivanog društvenog ponašanja, u koje se Beki tradiconalno ne uklapa.
Hoće li Beki uspeti u svojoj nameri da pripremi savršen Božić ili će se njeni napori završiti katastrofom? Jedno je sigurno, svim svojim čitaocima i ljubiteljima Sofi Kinsela će ovom knjigom ulepšati zimske praznike. Šta ima lepše nego da Božić i Novu godinu dočekamo uz hrabru, saosećajnu i omiljenu Beki Brendon - devojačko prezime Blumvud :)
Više o knjizi možete videti i čuti ovde, a odlomak iz knjige pročitajte ovde.

Venecija pod vodom: Kako smo plivali kroz poplavu

Tog utorka, dvanaestog novembra, stigli smo u Veneciju i kao i obično dovezli se vaporetom do hotela, uvek iznova uživajući u prizoru božanstvenih venecijanskih palata duž Kanala Grande. Znali smo da se uskoro očekuje acqua alta, ali to nas nije mnogo brinulo. Kao iskusni poznavaoci Venecije, ponosili smo se time što smo ove povremene poplave tretirali isto kao i Venecijanci - kao sitnu privremenu smetnju. Čak nismo kupili ni gumene čizme ni navlake za obuću - iz iskustva smo znali da se prilikom poplave Trg Svegog Marka potpuno potopi, ali da ostali delovi grada često ostaju potpuno suvi, te da ako zaobilazite Trg možete lako ostati sasvim suvi. Acqua alta uobičajeno traje samo nekoliko sati a čak i tada poplava zahvata tek mali deo grada. O svemu tome pisala sam već ranije u tekstu Sve što treba da znate o acqua alta - venecijanskoj poplavi. Međutim, kako se ispostavilo, ovo nije bila samo još jedna uobičajena acqua alta. 
Čekirali smo se u hotel i oko šest i trideset poslepodne krenuli u šetnju nameravajući da nešto kasnije odemo i na večeru. Računali smo da ćemo za sve to imati dovoljno vremena jer smo proverili raspored kretanja plime i videli da se vrhunac plimnog talasa očekuje oko jedanaest uveče. S obzirom da je grad, i to ne čitav već najčešće samo trg i delovi oko Kanala Grande, uobičajeno potopljen oko sat-dva pre i posle vrhunca plimnog talasa, računali smo da imamo sasvim dovoljno vremena da se pre jedanaest vratimo u hotel. Izlazeći iz hotela koji se nalazi preko puta Hard rok kafea iza Trga Svetog Marka (u Veneciji postoji još jedan Hard rok kod mosta Rijalto), bacili smo pogled na kanal i videli da se voda približava ivici, ali znajući da ona uvek napreduje vrlo postepeno nismo se nimalo zabrinuli. Nije nam, međutim, palo ni na kraj pameti da obratimo pažnju na pločicu pored ulaza našeg hotela koja označava visinu do sada najveće poplave, koja se dogodila 4. 11. 1966. Da smo znali šta nas čeka sigurno bismo je bolje pogledali.

Posle uvek očaravajućeg lutanja ulicama čarobne Venecije potražili smo restoran u blizini mosta Rijalto. Mnogi poznavaoci ovog prelepog grada već znaju da se u blizini Rijalta nalazi najveća venecijanska pijaca a takođe i mnoštvo povoljnih i dobrih restorana i prodavnica. Kad smo seli u restoran, naručili smo vino i večeru šaleći se kako nas nikakva poplava ne može omesti da uživamo u Veneciji koju obožavamo.

Pošto smo izašli iz restorana nameravali smo još malo da prošetamo, međutim, primetili smo da voda već počinje da plavi okolinu Rijalta. Da ne bismo rizikovali da se skvasimo, odlučili smo da polako krenemo prema hotelu. Već na prvom trgu primetili smo da je voda duboka nekoliko centimetara. Shvatili smo da ćemo skvasiti obuću, ali još uvek nismo preterano brinuli sem što smo zaključili da ipak treba da krenemo pravo u hotel. S obzirom da smo do njega imali najviše desetak minuta hoda i dalje nismo brinuli jer, kako rekoh, acqua alta obično ne nailazi previše brzo. Pošto dobro poznajemo put od Rijalta do Trga Svetog Marka, znali smo da do hotela treba da pređemo tri mostića i prođemo kroz poznatu ulicu Calle Fabri.

Nakon što smo prešli prvi mostić, voda nam je već bila bezmalo do kolena. Sada smo shvatili da voda nailazi brže i više nego obično, ali smo i dalje smatrali da nema razloga za paniku jer ćemo u hotelu biti za pet minuta. Ipak, kada smo prešavši drugi mostić zagazili u vodu do polovine butina, znali smo da je vrag odneo šalu; zapitali smo se kako ćemo uopšte ući u hotel ako voda preplavi ulaz. Ispostavilo se da su te noći zaista mnogi gosti u svoje hotele i sobe ulazili kroz prozor. Požurili smo koliko nas noge nose kroz bujicu koja je već iz pravca Trga nadirala tako brzo i snažno da je bilo prilično teško kretati se protiv struje. Srećom, uspeli smo da uđemo u hotel kroz glavni ulaz iako je čitavo prizemlje već bilo duboko u vodi. Naravno, požurili smo u svoju sobu na prvom spratu da se istuširamo i presvučemo, ali smo s prozora jasno videli da voda i dalje raste. Pošto sam obukla suvu odeću sišla sam do polovine stepeništa prema recepciji i videla da sad već i recepcija i restoran liče na scenu iz Titanika. Radnici hotela trčali su po hotelu u ribarskim čizmama i pantalonama u vodi do grudi i usplahireno dizali kablove za struju kačeći ih ispod tavanice. Kasnije smo saznali da je nekoliko osoba te noći poginulo od struje. Naravno, mnogi gosti šetali su po hodnicima te smo svi zajedno komentarisali, otvarali sajtove na telefonima i pitali osoblje šta se dešava. Radnik koji je upravo ušao u hotel spolja, rekao nam je kako da ovo mora biti najveća poplava u istoriji. Uprkos tome što nam je svima već odavno bilo jasno da je poplava velika, zaprepastili smo se. Ispostavilo se da je ovo bila bezmalo istina; ova poplava bila je svega par centimetara niža od one čuvene iz 1966, ali s obzirom da je nivo vode u različitm ulicama varirao, na mnogim mestima pločice koje obeležavaju nivo vode tokom te čuvene poplave bile su uveliko potopljene. Pitali smo tada osoblje šta da radimo? U tome su bili jednoglasni. Uverili su nas da, naravno, bez obzira na visinu vode, ne možemo da radimo apsolutno ništa osim da čekamo da se plima povuče. Tako je, naravno, i bilo. Voda se povukla, u prvi mah na kratko, negde pred zoru. Pošto je i naredni plimni talas, dvanaest sati kasnije, bio prilično visok, tog jutra, 13. novembra, doručak je poslužen u pomalo vanrednim okolnostima, aparati za tost i kafu nisu radili, konobari su bili u gumenim čizmama ali uprkos svemu Venecijanci su se kao i uvek pokazali veoma vični u borbi sa acqua altom. Nakon što je tog prepodneva voda ponovo počela da se povlači, izašli smo iz hotela i videli da je većina radnji zatvorena i da se čisti a da je u mnogima pričinjena i znatna šteta. 

S obzirom da je u Veneciji mnogo butika i prodavnica sa skupocenom i firmiranom robom kao i mnogo antikvarnica, nivo vode za dobrih pola metra viši od najvišeg  mogućeg izazvao je dosta problema i oštetio vrednu robu, proglašeno je vanredno stanje a mnoge prodavnice i restorani bili su zatvoreni. U onima koji su radili, pak, bila je povelika gužva. Mnogi hoteli, čak i oni najčuveniji poput Danijelija, jedva su funkcionisali jer su recepcije i restorani u prizemlju svih hotela u centru bili toliko puni vode da su se fotelje, slike i nameštaj u njima potpuno natopili.

Nakon što se voda povukla i sa Trga Svetog Marka koji je, kako već rekoh, najniži deo Venecije, odšetali smo i tamo. Iako je na nekoliko dana čak i čuveni kafe Florijan zatvorio svoja vrata, Bazilika Svetog Marka je, već prvog dana posle poplave, pod zracima sunca koji su je obasjavali sa zapada, blistajući zlatnim sjajem, izgledala lepša nego ikad. Shvatili smo da ovaj grad koji živi na moru i sa morem ne može tako lako biti uništen plimom. Kao i uvek, Venecija je i tog dana izronila iz mora još lepša nego pre.

Narednih dana nailazilo je još nekoliko visokih plimnih talasa, ali daleko nižih od onog najvećeg, 12. novembra uveče. Između njih je vreme bilo lepo i sunčano, restorani i prodavnice polako su se otvarali a turisti su opet pohrlili na ulice i mostiće Venecije i zavladala je uobičajena gužva zbog koje mnogi turisti i putnici zaziru od Venecije, mada se ona može izbeći o čemu sam više pisala u tekstu Venecija bez gužve. Od Venecije smo se i ovog puta oprostili sa žaljenjem i sa željom da što pre dođemo opet, pa makar i po poplavi J

Više putoholičarskih priča potražite na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Mitovi srpske istorije

Nedavno objavljena knjiga našeg poznatog istoričara Dejana Ristića Mitovi srpske istorije u izdanju „Vukotić media“ uzburkala je srpsku javnost i izazvala ogromno interesovanje čitalaca. Srbi se inače svojim nacionalnim mitovima bave neprestano, a nove knjige i tekstovi sa nacionalnom i istorijskom tematikom objavljuju se svakodnevno. Šta je to što ovu knjigu čini tako posebnom?

Pre svega, reč je o profesionalnom i nepristrasnom pristupu autora. Profesionalnost i objektivnost su u Srbiji velika retkost, ali ovde imaju poseban značaj. Bilo je zaista krajnje vreme da se neko pozabavi pričama i verovanjima poput onih o zlatnim viljuškama Stefana Nemanje, odrubljenoj glavi kneza Lazara, oglašavanju zvona Notr dama povodom Kosovskog boja ili nepostojanju petokrake na Titovom grobu i da ih predstavi objektivno i razmotri na temelju poznatih istorijskih činjenica, bez imalo praznoverja, predrasuda i ostrašćenosti. Dejan Ristić je to izvanredno uspešno učinio i to je, uz prigodne ilustracije Nikole Radosavljevića, jednog od vodećih srpskih i evropskih mladih grafičara, nesumnjivi kvalitet ove knjige. Zasnivanje tekstova na relevantnim istorijskim izvorima umesto na neproverenim pričama i ličnim stavovima, trezveno predstavljanje činjenica, te razdvajanje mita od činjenica bitno je i korisno samo po sebi, pogotovo u našem društvu, gde nažalost još uvek nije nimalo uobičajeno. Međutim, važnost suočavanja ovih mitova sa faktografijom bitna je i na mnogo širem planu.

Još se u ratnom ludilu devedesetih godina pojavila teorija da nas je „viljuška kojom se jelo na Dušanovom dvoru“ dovela do sadašnjeg stanja. U tome ima mnogo istine, ali bi se takođe moglo reći da je reč i o svojevrsnom začaranom krugu iz kojeg do danas nismo uspeli da nađemo izlaz. Čini se da se već godinama, decenijama, a možda čak i mnogo duže, kao nacija vrtimo u krugu nerealnih i, što je još važnije, netačnih predstava o sebi koje nas održavaju u iluzijama u kojima živimo. Po mom mišljenju, ovo je ključ ako ne svih, onda bar većine problema u našem društvu. Zbog toga se prvi tekst koji sam napisala na političke teme zvao „Život pod plinskim svetlom“, asocijacija na termin gaslighting, psihološki termin koji označava nenormalno stanje u kojem ne možete razlikovati stvarnost od iluzije. Duboke zablude i neistine u koje većina tradicionalno slepo veruje često se mogu čuti ne samo u svakodnevnim razgovorima već, što je posebno tragično, i u javnosti, od ljudi koji bi morali imati minimum odgovornosti prema javno izgovorenoj reči. Ono što nam je svakako preko potrebno jeste da nas neko suoči sa istinom i konačno nam pruži ogledalo koje nas neće nagrditi, ali ni nerealno ulepšati. Ova knjiga predstavlja upravo takvo ogledalo i osim što demistifikuje mnoge prenaduvane srpske mitove i ruši neosnovanu sliku koju često imamo o sebi kao naciji i o Srbima kao bezmalo bajkovitim bićima, ona pre svega nudi ozbiljan pristup činjenicama i sagledavanje stvarnosti onakve kakva jeste. Budući da je potrebno da sagledamo sadašnjost onakva kakva je, možda bi najbolji korak ka tome mogao biti upravo početak realnog sagledavanja istorije. U tom smislu, ova knjiga značajno doprinosi rasplitanju i razdvajanju legendi, mitova i praznoverica od činjenica, a to je nešto što nam u našem okruženju i te kako nedostaje. U tom smislu, veliko interesovanje koje za ovu knjigu vlada pruža nadu da ćemo napokon početi da se suočavamo sa istinom, da je pogledamo u oči i prihvatimo onakvu kakva jeste a ne onakvu kakvu bismo želeli da je vidimo.

 

Uz sve ovo treba dodati da je, iako se bavi ozbiljnim istorijskim činjenicama, ova knjiga veoma pitko i pristupačno napisana, te se čita kao da je reč o dinamičnom romanu. Ovo je, takođe, veoma važno jer je uverenje da su ozbiljna dela dosadna za čitanje još jedna puka predrasuda. Mnogo puta je primećeno da je istorija učiteljica života, a da smo se mi dosad pokazali kao veoma loši đaci. Nadajmo se da će ova knjiga doprineti napretku na tom polju. Budući da smo se sa mitovima koji se u njoj spominju svi mnogo puta sretali, svakako nam je svima veoma korisno da je pročitamo. Mitovi srpske istorije omogućavaju nam da se na jednostavan i zanimljiv način bolje upoznamo sa sopstvenom istorijom.