Božić kod Kupoholičarke

Kinsela, Kupoholičarka i Božić su tako dobra i prirodna kombinacija da je pravo čudo da se ovakva knjiga nije pojavila ranije. Ko bi mogao bolje da razume čaroliju Božića od Beki, koja po prvi put postaje domaćica božićnog slavlja i ima zadatak da na slavlju i za božićnom trpezom okupi čitavu porodicu i sve najbliže prijatelje.

Treba svakako obaviti obaveznu prazničnu kupovinu i pripremiti bogatu trpezu i poklone, jer Beki želi da Božić u njenoj kući bude savršen. Međutim, nije uvek lako uneti sklad kada u porodici postoje problemi. Bekini roditelji nedavno su se preselili u pomodni Šordič gde jedu pire od avokada i piju zanatski džin i pijuckaju espreso martinije. Toliko su zauzeti svojim novim bogatim društvenim životom, da nemaju vremena da pripreme božićno slavlje, pa smatraju da je vreme da Beki preuzme taj posao na sebe. Beki je kao i uvek čvrsto rešena da udovolji svima, ali što se više trudi, čini se da joj to sve manje polazi za rukom. Dženis, stara prijateljica Bekine mame, nije oduševljena njihovim novim načinom života a čini se da je pomalo i ljubomorna, jer se oseća zapostavljenom. Takođe, Beki i njena najbolja drugarica Suz s razlogom sumnjaju da Bekina polusestra ima ozbiljnih problema u braku, iako o tome ćuti. Svi imaju svoje probleme, zahteve i ideje o tome kako slavlje treba da izgleda, i čini se da je nemoguće udovoljiti svima. Obuzeta očajanjem, Beki mašta da provede Božić baš kao u božićnim filmovima - gde je uvek sve tako jednostavno i savršeno.
Sve se dodatno komplikuje kada se u Bekinom životu odjednom pojavi njen bivši dečko s fakulteta, Krejg. Nekada neugledni momak preobrazio se u rok zvezdu i gle čuda, izgleda bolje nego ikad! Postoje li još uvek među njima varnice? Beki će to morati da proveri. Što se Beki više druži sa svojim bivšim momkom situacija se sve više komplikuje, a Bekina najbolja drugarica Suz dobronamerno pokušava da upozori Beki na to šta Krejg zapravo hoće. U međuvremenu, pokušaj da se učlani u staromodni Klub bilijara i zabavne muzike, čiji članovi mogu postati samo muškarci, pružiće Beki priliku da iskaže svoje feminističke stavove koji su istovremeno britki, lucidni i urnebesno duhoviti.
Zaplet nove kupoholičarke donosi nam duh Božića, prazničnu toplinu po kojoj je Beki poznata i naravno, urnebesno duhovite epizode na koje nas je Beki odavno navikla. Međutim, Sofi Kinsela ne bi bila to što jeste kad u svoj čarobni recept ne bi ubacila i nekoliko ozbiljnijih tema. Odnosi u porodici, zelena i veganska filozofija i virtuelni život na društvenim mrežama samo su neke od njih. Uostalom, Kupoholičarku mnogi shvataju kao odgovor na izazove konzumerističkog društva, na koje predstavlja svojevrsnu parodiju. Koliko god da je lepršava, zabavna i duhovita, Kinsela uvek ostaje aktuelna i urnebesno smešna ali i ubojito precizna u svojoj kritici poželjnog i očekivanog društvenog ponašanja, u koje se Beki tradiconalno ne uklapa.
Hoće li Beki uspeti u svojoj nameri da pripremi savršen Božić ili će se njeni napori završiti katastrofom? Jedno je sigurno, svim svojim čitaocima i ljubiteljima Sofi Kinsela će ovom knjigom ulepšati zimske praznike. Šta ima lepše nego da Božić i Novu godinu dočekamo uz hrabru, saosećajnu i omiljenu Beki Brendon - devojačko prezime Blumvud :)
Više o knjizi možete videti i čuti ovde, a odlomak iz knjige pročitajte ovde.

Mitovi srpske istorije

Nedavno objavljena knjiga našeg poznatog istoričara Dejana Ristića Mitovi srpske istorije u izdanju „Vukotić media“ uzburkala je srpsku javnost i izazvala ogromno interesovanje čitalaca. Srbi se inače svojim nacionalnim mitovima bave neprestano, a nove knjige i tekstovi sa nacionalnom i istorijskom tematikom objavljuju se svakodnevno. Šta je to što ovu knjigu čini tako posebnom?

Pre svega, reč je o profesionalnom i nepristrasnom pristupu autora. Profesionalnost i objektivnost su u Srbiji velika retkost, ali ovde imaju poseban značaj. Bilo je zaista krajnje vreme da se neko pozabavi pričama i verovanjima poput onih o zlatnim viljuškama Stefana Nemanje, odrubljenoj glavi kneza Lazara, oglašavanju zvona Notr dama povodom Kosovskog boja ili nepostojanju petokrake na Titovom grobu i da ih predstavi objektivno i razmotri na temelju poznatih istorijskih činjenica, bez imalo praznoverja, predrasuda i ostrašćenosti. Dejan Ristić je to izvanredno uspešno učinio i to je, uz prigodne ilustracije Nikole Radosavljevića, jednog od vodećih srpskih i evropskih mladih grafičara, nesumnjivi kvalitet ove knjige. Zasnivanje tekstova na relevantnim istorijskim izvorima umesto na neproverenim pričama i ličnim stavovima, trezveno predstavljanje činjenica, te razdvajanje mita od činjenica bitno je i korisno samo po sebi, pogotovo u našem društvu, gde nažalost još uvek nije nimalo uobičajeno. Međutim, važnost suočavanja ovih mitova sa faktografijom bitna je i na mnogo širem planu.

Još se u ratnom ludilu devedesetih godina pojavila teorija da nas je „viljuška kojom se jelo na Dušanovom dvoru“ dovela do sadašnjeg stanja. U tome ima mnogo istine, ali bi se takođe moglo reći da je reč i o svojevrsnom začaranom krugu iz kojeg do danas nismo uspeli da nađemo izlaz. Čini se da se već godinama, decenijama, a možda čak i mnogo duže, kao nacija vrtimo u krugu nerealnih i, što je još važnije, netačnih predstava o sebi koje nas održavaju u iluzijama u kojima živimo. Po mom mišljenju, ovo je ključ ako ne svih, onda bar većine problema u našem društvu. Zbog toga se prvi tekst koji sam napisala na političke teme zvao „Život pod plinskim svetlom“, asocijacija na termin gaslighting, psihološki termin koji označava nenormalno stanje u kojem ne možete razlikovati stvarnost od iluzije. Duboke zablude i neistine u koje većina tradicionalno slepo veruje često se mogu čuti ne samo u svakodnevnim razgovorima već, što je posebno tragično, i u javnosti, od ljudi koji bi morali imati minimum odgovornosti prema javno izgovorenoj reči. Ono što nam je svakako preko potrebno jeste da nas neko suoči sa istinom i konačno nam pruži ogledalo koje nas neće nagrditi, ali ni nerealno ulepšati. Ova knjiga predstavlja upravo takvo ogledalo i osim što demistifikuje mnoge prenaduvane srpske mitove i ruši neosnovanu sliku koju često imamo o sebi kao naciji i o Srbima kao bezmalo bajkovitim bićima, ona pre svega nudi ozbiljan pristup činjenicama i sagledavanje stvarnosti onakve kakva jeste. Budući da je potrebno da sagledamo sadašnjost onakva kakva je, možda bi najbolji korak ka tome mogao biti upravo početak realnog sagledavanja istorije. U tom smislu, ova knjiga značajno doprinosi rasplitanju i razdvajanju legendi, mitova i praznoverica od činjenica, a to je nešto što nam u našem okruženju i te kako nedostaje. U tom smislu, veliko interesovanje koje za ovu knjigu vlada pruža nadu da ćemo napokon početi da se suočavamo sa istinom, da je pogledamo u oči i prihvatimo onakvu kakva jeste a ne onakvu kakvu bismo želeli da je vidimo.

 

Uz sve ovo treba dodati da je, iako se bavi ozbiljnim istorijskim činjenicama, ova knjiga veoma pitko i pristupačno napisana, te se čita kao da je reč o dinamičnom romanu. Ovo je, takođe, veoma važno jer je uverenje da su ozbiljna dela dosadna za čitanje još jedna puka predrasuda. Mnogo puta je primećeno da je istorija učiteljica života, a da smo se mi dosad pokazali kao veoma loši đaci. Nadajmo se da će ova knjiga doprineti napretku na tom polju. Budući da smo se sa mitovima koji se u njoj spominju svi mnogo puta sretali, svakako nam je svima veoma korisno da je pročitamo. Mitovi srpske istorije omogućavaju nam da se na jednostavan i zanimljiv način bolje upoznamo sa sopstvenom istorijom.

 

Sarum - fenomen Raderfurd

Edvard Raderfurd poznat je po svojim istorijskim romanima, podjednako obimnim i zanimljivim. Konačno je pred nama i njegova prva knjiga, koja mu je donela svetsku slavu.

Iako je Edvard Raderfurd već dobro poznat domaćim čitaocima po svojim romanima London, Pariz, Njujork i Ruska, tek sada imamo priliku da se upoznamo sa njegovim prvim romanom – Sarum. Upravo u ovom romanu Radefurd je otkrio i primenio čudesnu formulu koja je njegovim delima donela svetsku slavu.

Kako izgleda ta formula koju su čitaoci širom sveta toliko zavoleli? Kao i svi genijalni izumi, naizgled jednostavno. Mogli bismo da kažemo da Edvard Raderfurd istoriju jednog grada ili zemlje pretvara u priču. Naravno, istorija i jeste priča. Edvard Raderfurd pretvara istoriju u roman. On piše istoriju nastanka i života jednog grada, u ovom slučaju Saruma, odnosno Solzberija, od praistorije do danas, ali ne kroz suvoparne činjenice zabeležene u istorijskim spisima i udžbenicima, već kroz dinamičnu i razgranatu priču o međusobnim odnosima članova nekoliko porodica koje tu žive, kroz generacije i generacije. Na taj način svi istorijski događaji sagledavaju se očima savremenika, običnih ljudi, od siromaha, prosjaka, lovaca i ribolovaca, zidara, lopova, preko trgovaca i zanatlija pa do sveštenika, plemića i vladara. Kroz priču nas vode njihove međusobne i lične ljubavi, mržnje, savezništva, spletke i sudbine. Prateći njihove životne priče, autor u njih gotovo neosetno upliće sva bitna istorijska dešavanja koja doživljavamo i pratimo očima učesnika. Tako su Raderfurodova dela puna zanimljivih i verno predstavljenih istorijskih činjenica ali istovremeno i zabavna, dinamična i pitka. Takođe, to su ujedno i porodični romani, jer prate doživljaje nekolicine porodica kroz vreme i pokolenja, njihove uspone i padove koje im kroz vekove donosi često nepredvidivo okretanje točka sudbine. Raderfurdovi likovi, međutim, nisu arhetipski, oni nisu tipični i bezlični već veoma životni, zanimljivi, često dopadljivi i vrlo uverljivi.     

Sarum predstavlja priču o Solzberiju, jednom od najstarijih gradova Engleske, od praistorijskog doba do danas. Kroz isprepletene sudbine nekoliko porodica iz ovog kraja pratimo razvoj Saruma još od praistorijskog naselja u dolini u kojoj se spaja pet reka. Roman opisuje izgradnju tajanstvenog Stounhendža, koji je i danas jedna od najvećih svetskih misterija. Potom pratimo razvoj ovog mesta od rimskog naselja u čijoj se neposrednoj blizini nalazila i rimska banja Akva Sulis, kasnije čuveni Bat, te srednjovekovnog utvrđenja koje je prvenstveno služilo za odbranu, a kasnije i grada sa jednom od najčuvenijih svetskih katedrala, sve do savremenog Solzberija. Upravo je srednjovekovnom tornju ove slavne katedrale i njegovoj obnovi posvećena i cela ova priča. To je i poruka dela Edvarda Raderfurda: svi smo mi deo istorije, koja je svuda oko nas. 

Napomena: prikaz je objavljen u listu Nedeljnik, juna 2019. 

Upoznajte i prepoznajte emocionalne vampire

Vampiri sebe ne vide u ogledalu, to jest, nisu u stanju da objektivno sagledaju sebe

Kad god vidim ljude kako se čude nečijem licemernom ponašanju, kad god čujem da se beskonačno pitaju kako nekoga nije stid i sramota zbog toga što hladnokrvno laže ili izvrće istinu, ili bez ikakvog osnova postavlja sebe u centar sveta, ili pak postavlja drugima nemoguće zahteve i očekuje da ih svi ostali bespogovorno ispunjavaju, uvek dobijem neodoljivu želju da tim ljudima preporučim da - bar za početak - pročitaju knjigu Emocionalni vampiri, ili Emocionalni vampiri na poslu autora Dr sci. Albert Bernstina, ako ništa drugo, da bi shvatili da su neke osobe jednostavno takve i da im je takvo ponašanje naprosto prirođeno. Pored toga, to su veoma često upravo osobe koje su u javnosti izuzetno ugledne, popularne i omiljene a neretko i veoma moćni ljudi na visokim položajima i funkcijama.

U poslednje vreme mnogi ljudi se sve češće žale kako im je život postao strahovito naporan. Pored svih problema koje gotovo svi imamo sa materijalnim preživljavanjem i situacijom u kojoj se danonoćnim radom jedva podmiruju elementarni životni troškovi i potrebe, dodatni uzrok iscrpljenosti, neraspoloženja i depresivnosti često se krije i u ljudima koji nas okružuju. Naime, svima nam se događalo da nas komunikacija, čak i najobičniji razgovor sa izvesnim osobama, do te mere izmožde i smore da nas ostavljaju bukvalno bez volje za životom. 

Svi smo imali prilike da osetimo kako nas kontakt sa izvesnim ljudima uvek raspoloži, osveži i obodri, dok nas pak neki drugi uvek opterećuju, zamaraju a neretko i iskorištavaju. Upravo te ljude koji nam, kako narodni izraz lepo i slikovito objašnjava, „piju krv na slamčicu“, dr Albert Bernstin naziva emocionalnim vampirima.

Pojam emocionalnih vampira, o kome se u poslednje vreme često govori i koji je svojom knjigom najviše proslavio upravo Albert Bernstin, nastao je iz potrebe da se opišu, identifikuju i prepoznaju ljudi koji ne samo da nemaju zvaničnu dijagnozu neke duševne bolesti već su, bar na prvi pogled, vrlo privlačni i harizmatični, često i veoma popularni ali zapravo izuzetno naporni a na duži rok čak pogubni po naše emocionalno, mentalno, pa i fizičko zdravlje, bezmalo i po sam naš opstanak.

Prvi problem u borbi sa emocionalnim vampirima krije se u tome što je njihova priroda i šteta koju oni nanose često neodređena, nedovoljno uočljiva, sve dok ne postane tako ozbiljna da se njene posledice teško mogu popraviti i nadoknaditi. Ono što nas upozorava da je neko emocionalni vampir ponekad su tek jedva uhvatljiv subjektivni osećaj i intuicija o koje se svi često oglušujemo, racionalizujući svoja osećanja i ubeđujući sebe da ne treba da izbegavamo nekoga samo zato što nam neko nepouzdano „šesto čulo“ nagoveštava da s tom osobom nešto nije u redu, pogotovo kad su on ili ona popularni, zabavni, moćni i privlačni, što emocionalni vampiri često i jesu.

Naime, suštinska odrednica emocionalnih vampira zbog koje ih je teško prepoznavati i identifikovati a koju je Albert Bernstin izvanredno dobro uočio i

istakao, jeste upravo njihova privlačnost. Zbog čega je tako? Vrlo prosto: kad bi se vampiri odmah predstavljali kao krvopije, ljudi bi ih od početka izbegavali i oni ne bi mogli da dođu do žrtava. Baš kao i legendarni grof Drakula iz istoimenog klasičnog romana Brama Stokera a i neki noviji vampirski likovi iz književnosti, vampiri su, zapravo, veoma šarmantni, gotovo neodoljivi. Zbog toga su često (posebno među ljudima koji ih samo površno poznaju) veoma ugledni i omiljeni, a mnogo ih ima među javnim i estradnim ličnostima, a naravno i među političarima. Upravo zbog svoje gladi za što većim brojem žrtava koje su im neophodne za preživljavanje baš kao i mitskim vampirima, emocionalni vampiri su, u stvarnom životu, veoma često na istaknutim i rukovodećim položajima i na pozicijama moći.

Druga osobina zbog kojih ih je dr Bernstin uporedio baš sa vampirima takođe je veoma slikovita - vampiri jednostavno ne vide sebe onakve kakvi jesu, to jest - vampiri ne vide sebe u ogledalu. Zbog toga im je najčešće nemoguće da se promene, jer nikada i ne shvataju da s njima nešto nije u redu.

Emocionalni vampiri, koje radi lakšeg i preciznijeg objašnjavanja dr Bernstin deli u nekoliko kategorija, obično funkcionišu tako što vas najpre zadive, privuku i osvoje, ali ubrzo zatim počinju da vam „piju krv“. Zvuči poznato? Svima nam se to dešavalo. Kada osetite da vas neka osoba dugoročno iscrpljuje, psihički, fizički ili materijalno, razmislite da li ste se možda našli u kandžama emocionalnog vampira.
Da bi ostvarili svoje ciljeve, vampiri se često služe nečasnim načinima, pa tako često i lažu. Dr Bernstin kaže: "Čestite ljude laži povređuju više nego što bi trebalo, jer sami imaju malo iskustva s laganjem, ili ga nemaju uopšte. Oni prave ogromnu grešku, koja im zamagljuje rasuđivanje i često slama srce: veruju da nečasno ponašanje za vampira znači isto što i za njih.
Za čestite ljude, pošteno i nepošteno ponašanje je povezano sa snažnim unutrašnjim uslovnim okolnostima Kada uradite nešto što smatrate nečasnim, osećate se loše. Za vampira je nečasno ponašanje povezano sa spoljašnjim okolnostima; jedino što je loše u nečasnom ponašanju jeste to što vas mogu uhvatiti."

Naravno, kada shvatite da se neko nečasno ponaša prema vama, najlakše je i najbolje prekinuti svaki kontakt sa vampirom. Međutim, to nije nimalo lako a nije uvek ni moguće. Ako je emocionalni vampir neki poznanik koji pokušava da vas iskoristi, relativno je lako otarasiti ga se. Ali šta da radimo ako nam je emocionalni vampir ljubavni ili bračni partner, roditelj, dete, kolega ili koleginica, direktor ili šef?

Upravo je tome namenjena knjiga dr Alberta Bernstina. Emocionalne vampire u životu nije lako izbeći, a veoma ih je teško i gotovo nemoguće promeniti. Zbog toga je važno da umemo da ih prepoznamo i da izađemo na kraj s njima. Emocionalni vampiri uvek pokušavaju – i najčešće uspevaju – da nametnu svoja pravila i da vas pretvore u svoj plen. Tada se često osećamo bespomoćno ali, kako kaže dr Bernstin, rešenje uvek postoji. Naravno, da bismo se upešno izborili sa ovim štetočinama, važno je da ih što bolje upoznamo i da budemo unapred pripremljeni za zamke koje nam oni postavljaju. Zbog toga sam se iskreno oduševila kada sam, još pre nekoliko godina, pronašla ovu knjigu i odmah je preporučila za objavljivanje i naravno, prevela. Od tada je prošlo već nekoliko godina i, na moje veliko zadovoljstvo, obe knjige doživele su i kod nas, kao i u svetu, veliki uspeh. Ukoliko ih još niste pročitali, toplo vam preporučujem da to obavezno učinite. Emocionalni vampiri i Emocinalni vampiri na poslu verovatno su neke od najzanimljivijih i najkorisnijih knjiga koje ćete ikada pročitati.
Promociju knjige Emocionalni vampiri i razgovor na tu temu možete pogledati ovde, opširniju priču o emocionalnim vampirima u emisiji Ni crno ni belo ovde, a na RTS ovde. 

Bran - Drakulin zamak ili kraljevski dvor?

Unutrašnjost zamka Bran

Najveću rumunsku turističku atrakciju, zamak Bran, poznat kao „Drakulin zamak“, svakodnevno opseda na hiljade turista. Uprkos tome što je ovo srednjovekovno zdanje izuzetno dobro očuvano i u izvanrednom stanju, često se mogu čuti kritike na račun nekih dekoracija u stilu „strave i užasa“ u ovom zamku koje mnogi smatraju kičerajskim, a još češće se ističe da zamak Bran nije „pravi“ Drakulin zamak jer je Vlad Drakula, zvani Vlad Cepeš, rumunski knez iz petnaestog veka, zapravo živeo i vladao u danas razrušenom zamku Pojenari, dok je zamak Bran samo posedovao, budući da ga stekao nasleđem i, najverovatnije, izvesno vreme bio zatočen u njemu.

Da li je Bran zaista Drakulin zamak? Odgovor na ovo pitanje pre svega zavisi od toga o kom Drakuli pričamo: da li o pomenutoj istorijskoj ličnosti, ili pak o grofu Drakuli, glavnom liku čuvenog istoimenog romana Brama Stokera.

Mada se na prvi pogled može učiniti da je reč o istoj ličnosti, zapravo nije tako. Pre svega, grof Drakula iz romana Brama Stokera veoma je neodređeno zasnovan na istorijskom liku Vlada Drakule. Podaci koji se u romanu iznose o njemu, ne poklapaju se sa podacima o istorijskom Vladu Drakuli. Glavna sličnost između ova dva lika je, naravno, pre svega u imenu a zatim i u okruženju, međutim, ona ne ide mnogo dalje od toga. Kada je o imenu reč, u uvodu svog romana Vlad, K. K. Hamfriz u prevodu Nenada Dropulića, kaže:

„Za vreme ljute zime 1431. u gradu Sigišoari, rodio se drugi sin Vlada Drakula, transilvanskog vojvode (vojskovođe). Kršten je kao Vlad i, kao i njegov stariji brat, dobio je prezime Drakul-a, što znači sin Drakulov.

U jeziku zvanom ’limba romana’, kojim su govorili, ’Drakul’ znači ’zmaj’ ili ’đavo’. Prema tome, Vlad Drakula bio je ’sin đavolov’.“

Lik Vlada Drakula iz Hamfrizovog romana mogli bismo u velikoj meri poistovetiti sa stvarnim Drakulom, jer je reč o istorijskom romanu, ali iako je ista istorijska ličnost očigledno nadahnula i Stokerovog grofa Drakulu, vampir Drakula je, naravno u potpunosti izmišljen lik.  

Ilustracija iz Bonerove knjige

Što se tiče okruženja, odnosno samog zamka u kojem je Drakula živeo, tu je istina i veza između stvarnog i izmišljenog još zanimljivija. S obzirom da nikada nije boravio u Rumuniji, Bram Stoker je svoje znanje o ovoj zemlji crpeo pre svega, iz literature. Najvažnija knjiga koju je pri tom najverovatnije koristio bila je delo putopisca, pesnika i prevodioca Čarlsa Bonera – Transylvania, its Products and People. U ovoj knjizi nalazi se crtež zamka Törzburg – odnosno, Bran. S obzirom da je zamak grofa Drakule koji Stoker opisuje u romanu sličan ovom crtežu, a da drugi sličan zamak u Rumuniji ne postoji, veoma je razumno pretpostaviti da je upravo Törzburg, to jest Bran, inspirisao Brama Stokera da opiše dvorac grofa Drakule.

Tajni prolaz koji vodi direktno od prvog do trećeg sprata

Zamak Bran, koji se nalazi tridesetak kilometara od Brašova, prvobitno je nastao kao utvrđenje tevtonskih vitezova još početkom trinaestog veka. Prvi put se spominje u pisanim izvorima krajem četrnaestog veka, kada je ugarski kralj Lajoš I Anžujski dozvolio Saksoncima iz Brašova da tu podignu tvrđavu. Utvrđenje je tokom svoje duge istorije više puta menjalo vlasnike, a početkom dvadesetog veka ovaj zamak bio je rezidencija rumunske kraljevske porodice i omiljeno boravište kraljice Marije od Edinburga. Tako je izvesno vreme u njemu živela i njena kćerka, buduća kraljica Jugoslavije, Marija Karađorđević. Posle proterivanja kraljevske porodice

zamak je prešao u ruke komunističke vlasti i ubrzo je zatvoren, ali je uprkos tome savršeno očuvan. Početkom ovog veka rumunska vlada vratila je Bran restitucijom svojoj kraljevskoj porodici, a 2009. godine upravljanje zamkom i zvanično je povereno nadvojvodi Dominiku i njegovim sestrama, koji su ga iste godine otvorili kao prvi privatni muzej u Rumuniji, tom prilikom predstavivši i strategiju za pretvaranje Brana u najznačajniji turistički centar zemlje.

Ovaj plan pokazao se kao izuzetno uspešan. Danas je Bran najveći privatni muzej i najpoznatiji turistički centar zemlje koji Rumuniji donosi ogromne prihode a u njemu se, osim prigodnih izložbi i događaja, nalaze postavke umetničkih predmeta, narodne radinosti i nameštaja kraljice Marije od Edinburga, koja je u prvoj polovini dvadesetog veka ovde živela sa mužem, kraljem Ferdinandom I. U podnožju zamka se na tezgama tokom cele godine održava vašar tradicionalne rumunske narodne radinosti i naravno, nudi obilje raznovrsnih etno i „vampirskih“ suvenira, sa motivima Brana, Rumunije i Drakule. S obzirom na to da je zamak poznat kao „Drakulin“, i da je očigledno bio inspiracija Stokeru za stvaranje priče o Drakuli, a da je upravo ta priča presudno doprinela popularnosti ove destinacije, potpuno je razumljivo da je mitski grof Drakula glavna tema ovog zamka. Uostalom, sve je to turizam, te „vampiri“ u zamku i na suvenirima nisu ništa veći kičeraj od Julijine statue u Veroni i brojnih sličnih znamenitosti širom sveta. Ulaznica za ovaj zamak-muzej iznosi 40 lea, što odgovara vrednosti od približno 9 evra, a uprkos kontroverzama vezanim za sam Bran, kneza Vlada i grofa Drakulu, ili možda baš zbog njih, ova prvorazredna turistička atrakcija svakodnevno privlači i oduševljava stotine i hiljade turista iz celog sveta. 

Više priča o putovanjima i korisnih saveta potražite na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Zašto muškarci vole kučke?

Knjiga Šeri Argov ’Zašto muškarci vole kučke’ pruža jedinstven odgovor na pitanje zašto muškarce privlače jake žene koje imaju stav. Uz mnogo sočnih detalja, ovaj realistični vodič otkriva zašto je jaka žena poželjnija od one koja uvek govori „da, dragi“ i rutinski se žrtvuje

Na knjigu Zašto muškarci vole kučke nabasala sam sasvim slučajno, nekoliko godina pošto je objavljena i postala hit u svetu. Na moju sreću, do tada je nije bio zapazio ni

otkupio nijedan srpski izdavač. Naravno, naslov me je odmah zainteresovao a čim sam počela da je čitam uverila sam se da je reč o izuzetno duhovitoj ali i korisnoj knjizi. Najvažnije je napomenuti da reč „kučka“ ovde nije upotrebljena u pežorativnom smislu i nipošto ne označava ženu koja pravi spletke, troši tuđ novac, kuva kućne ljubimce (sećate se Fatalne privlačnosti?) u loncu i zagorčava život svom dečku/mužu/ljubavniku i ostatku sveta. Naprotiv. Reč kučka ovde je upotrebljena u pozitivnom značenju i oslikava ženu koja, prosto rečeno, drži do sebe. Njena suštinska poruka glasi: ako želite da vas muškarac poštuje, morate pre svega poštovati sebe. Smisao i namena ove knjige postaju sasvim jasni kada se prisetimo koliko smo puta čuli žene kako jadikuju: „Kuvam, perem i peglam, ugađam mu na sve načine, a on me: ne poštuje/zapostavlja/ vara/ je ostavio i otišao sa tom i tom... kučkom!“ Prema teoriji Šeri Argov, ova tvrdnja nije daleko od istine. Autorka čak, kroz celu knjigu, detaljno objašnjava zašto se takve stvari dešavaju i zašto su kučke uvek u prednosti nad „finim devojkama“. Po njenom mišljenju, žena koja poklanja više pažnje muškarcu nego sebi jeste žena koja muškarcu nije naročito zanimljiva. Šta mislite, da li je to tačno? J

Naravno, ne slažem se baš sa svakom rečenicom u ovoj knjizi, ali bar dve trećine bih mogla da potpišem, i to sa zadovoljstvom. Svi smo, sigurno, imali prilike da se uverimo da se besomučni trud u ljubavi retko isplati, i samo je pitanje koliko smo uspeli da učimo na vlastitim greškama. Ako jesmo, odlično. Ako nismo, tu je Šeri Argov. Ona uverljivo i duhovito objašnjava zašto ne treba da dozvolimo da nam ljubav zavrti pamet i obori nas s nogu i zašto u svakom trenutku moramo znati šta radimo, čak nam objašnjava i kako to treba da radimo. Ubeđena sam da saveti Šeri Argov važe ne samo u ljubavi, već u većini životnih situacija uopšte. Na kraju krajeva, ona samo tvrdi da treba verovati sebi i u sebe, a to još nikome nije naškodilo.  

U trenutku kad sam preporučila da se ova knjiga objavi u Srbiji, moram da priznam da nisam bila sigurna koliko će ona biti zanimljiva našim ženama, budući da naša tradicija (bar nominalno) nalaže sasvim drugačije obrasce ponašanja. Međutim, rizik se isplatio i Kučka se brzo svrstala među najprodavanije Lagunine knjige, gde je ostala i do danas, a imali smo prilike da se uverimo da su je i kupovali i čitali i muškarci i žene. Takođe, nisam se pokajala što sam ostala verna provokativnom naslovu i nisam ga „upristojila“ u prevodu kao što je, recimo, učinjeno u Hrvatskoj. Ako mene pitate, ovu knjigu bi trebalo uvesti u obaveznu školsku lektiru, negde u prvi ili drugi razred srednje škole, a možda i ranije. Naravno, moje mišljenje je krajnje subjektivno, ali skoro desetgodina posle objavljivanja Kučke imam zadovoljstvo da kažem da su se mnoge čitateljke složile sa mnom J

Klasik novog milenijuma

MIDLSEKS Džefri Judžinidis

Jedan od najznačajnijih romana novijeg doba, Midlseks Džefrija Judžinidisa pročitala sam u originalu ubrzo je pošto je objavljen, 2002. godine. Knjiga me je oduševila i odmah sam prihvatila predlog prijatelja i kolege Srđana Krstića da je prevedem na srpski. U međuvremenu, roman je 2003. godine dobio Pulicerovu nagradu za književnost, najprestižniju američku i jednu od najprestižnijih svetskih nagrada. Prava pomama za ovom knjigom zavladala je, međutim, tek nekoliko godina kasnije, kada je i autora i knjigu u svojoj emisiji predstavila tada neprikosnovena američka voditeljka Opra Vinfri.

Džefri Judžinidis je američki pisac grčkog porekla, potomak grčkih emigranata. Roman Midlseks, između ostalog, govori o velikom talasu grčkih emigranata koji su došli u Ameriku početkom dvadesetih godina dvadesetog veka iz današnje Turske, iz oblasti oko Smirne – današnjeg Izmira (ljubitelji putovanja prisetiće se da je ovaj grad nedaleko od današnjeg Kušadasija i takođe poznatog letovališta Češme). Tada je, nakon propasti čuvene Venizelosove Megale Ideje, ideje o velikoj Grčkoj, gotovo celokupno grčko stanovništvo ove oblasti izbeglo iz Turske. Priča prati doseljavanje grčkih emigranata u Ameriku i njihova nastojanja da se prilagode američkom načinu života kao i ekspanziju američke industrije, kroz razvoj jedne od najvećih američkih kompanija – čuvene fabrike Ford, a dotiče se i još jednog važnog trenutka u novojoj grčkoj istoriji, kada je bukvalno preko noći otcepljen deo Kipra. Priča se završava i zaokružuje u Berlinu, koji takođe po mnogo čemu zauzima važno mesto u novijoj svetskoj istoriji. Međutim, pored istorijske i epske dimenzije ovog romana, Džefri Judžinidis se nije ustručavao da se iznad svega pozabavi i izuzetno ozbiljnim, čak tabu temama, kao što su incest i rodni ili polni identitet. Centralni motiv knjige je upravo veoma aktuelna tematika polnog odnosno seksualnog identiteta, koji je danas jedna od najintrigantnijih i najkontroverznijih tema uopšte. Potresno traganje glavnog junaka-junakinje ove knjige Kaliope, odnosno Kala, koji je u anatomskom i medicinskom smislu hermafrodit, za sopstvenim identitetom, ispričano u prvom licu, osvetljava ovo kompleksno pitanje sa svih bitnih aspekata: biološkog, psihološkog, porodičnog i društvenog. Nije mi poznato da je neki roman do danas dublje i uverljivije obradio ovu temu.

Ipak, uprkos bavljenju izuzetno protivrečnim i teškim pitanjima

knjiga Midlseks pisana je zanimljivo, pitko i duhovito, i uspeva da bez imalo napora uvuče čitaoca u intrigantnu porodičnu i ličnu priču u kojoj se prirodno prepliću teme grčkog nacionalnog identiteta i nacionalnog identiteta uopšte, novije grčke i svetske istorije, načina života u modernoj Americi od početka dvadestog veka pa do današnjih dana, a pre svega pitanje ličnog i seksualnog identiteta koje danas izaziva ogromno interesovanje i veoma različite reakcije. Sigurno je da se ovom temom u novijoj svetskoj književnosti niko nije bavio intenzivnije, upečatljivije ni uspešnije od Judžinidisa. Za šesnaest godina otkako je objavljen, roman Midlseks preveden je na preko trideset jezika i nije nimalo izgubio na aktuelnosti, a veliko interesovanje za novo izdanje ove knjige to upravo dokazuje. Mada sam do sada prevela preko dve stotine knjiga, Midlseks i posle petnaest godina od rada na ovom romanu pamtim kao jednu od najdražih i svakako najznačajnijih.