Venecija pod vodom: Kako smo plivali kroz poplavu

Tog utorka, dvanaestog novembra, stigli smo u Veneciju i kao i obično dovezli se vaporetom do hotela, uvek iznova uživajući u prizoru božanstvenih venecijanskih palata duž Kanala Grande. Znali smo da se uskoro očekuje acqua alta, ali to nas nije mnogo brinulo. Kao iskusni poznavaoci Venecije, ponosili smo se time što smo ove povremene poplave tretirali isto kao i Venecijanci - kao sitnu privremenu smetnju. Čak nismo kupili ni gumene čizme ni navlake za obuću - iz iskustva smo znali da se prilikom poplave Trg Svegog Marka potpuno potopi, ali da ostali delovi grada često ostaju potpuno suvi, te da ako zaobilazite Trg možete lako ostati sasvim suvi. Acqua alta uobičajeno traje samo nekoliko sati a čak i tada poplava zahvata tek mali deo grada. O svemu tome pisala sam već ranije u tekstu Sve što treba da znate o acqua alta - venecijanskoj poplavi. Međutim, kako se ispostavilo, ovo nije bila samo još jedna uobičajena acqua alta. 
Čekirali smo se u hotel i oko šest i trideset poslepodne krenuli u šetnju nameravajući da nešto kasnije odemo i na večeru. Računali smo da ćemo za sve to imati dovoljno vremena jer smo proverili raspored kretanja plime i videli da se vrhunac plimnog talasa očekuje oko jedanaest uveče. S obzirom da je grad, i to ne čitav već najčešće samo trg i delovi oko Kanala Grande, uobičajeno potopljen oko sat-dva pre i posle vrhunca plimnog talasa, računali smo da imamo sasvim dovoljno vremena da se pre jedanaest vratimo u hotel. Izlazeći iz hotela koji se nalazi preko puta Hard rok kafea iza Trga Svetog Marka (u Veneciji postoji još jedan Hard rok kod mosta Rijalto), bacili smo pogled na kanal i videli da se voda približava ivici, ali znajući da ona uvek napreduje vrlo postepeno nismo se nimalo zabrinuli. Nije nam, međutim, palo ni na kraj pameti da obratimo pažnju na pločicu pored ulaza našeg hotela koja označava visinu do sada najveće poplave, koja se dogodila 4. 11. 1966. Da smo znali šta nas čeka sigurno bismo je bolje pogledali.

Posle uvek očaravajućeg lutanja ulicama čarobne Venecije potražili smo restoran u blizini mosta Rijalto. Mnogi poznavaoci ovog prelepog grada već znaju da se u blizini Rijalta nalazi najveća venecijanska pijaca a takođe i mnoštvo povoljnih i dobrih restorana i prodavnica. Kad smo seli u restoran, naručili smo vino i večeru šaleći se kako nas nikakva poplava ne može omesti da uživamo u Veneciji koju obožavamo.

Pošto smo izašli iz restorana nameravali smo još malo da prošetamo, međutim, primetili smo da voda već počinje da plavi okolinu Rijalta. Da ne bismo rizikovali da se skvasimo, odlučili smo da polako krenemo prema hotelu. Već na prvom trgu primetili smo da je voda duboka nekoliko centimetara. Shvatili smo da ćemo skvasiti obuću, ali još uvek nismo preterano brinuli sem što smo zaključili da ipak treba da krenemo pravo u hotel. S obzirom da smo do njega imali najviše desetak minuta hoda i dalje nismo brinuli jer, kako rekoh, acqua alta obično ne nailazi previše brzo. Pošto dobro poznajemo put od Rijalta do Trga Svetog Marka, znali smo da do hotela treba da pređemo tri mostića i prođemo kroz poznatu ulicu Calle Fabri.

Nakon što smo prešli prvi mostić, voda nam je već bila bezmalo do kolena. Sada smo shvatili da voda nailazi brže i više nego obično, ali smo i dalje smatrali da nema razloga za paniku jer ćemo u hotelu biti za pet minuta. Ipak, kada smo prešavši drugi mostić zagazili u vodu do polovine butina, znali smo da je vrag odneo šalu; zapitali smo se kako ćemo uopšte ući u hotel ako voda preplavi ulaz. Ispostavilo se da su te noći zaista mnogi gosti u svoje hotele i sobe ulazili kroz prozor. Požurili smo koliko nas noge nose kroz bujicu koja je već iz pravca Trga nadirala tako brzo i snažno da je bilo prilično teško kretati se protiv struje. Srećom, uspeli smo da uđemo u hotel kroz glavni ulaz iako je čitavo prizemlje već bilo duboko u vodi. Naravno, požurili smo u svoju sobu na prvom spratu da se istuširamo i presvučemo, ali smo s prozora jasno videli da voda i dalje raste. Pošto sam obukla suvu odeću sišla sam do polovine stepeništa prema recepciji i videla da sad već i recepcija i restoran liče na scenu iz Titanika. Radnici hotela trčali su po hotelu u ribarskim čizmama i pantalonama u vodi do grudi i usplahireno dizali kablove za struju kačeći ih ispod tavanice. Kasnije smo saznali da je nekoliko osoba te noći poginulo od struje. Naravno, mnogi gosti šetali su po hodnicima te smo svi zajedno komentarisali, otvarali sajtove na telefonima i pitali osoblje šta se dešava. Radnik koji je upravo ušao u hotel spolja, rekao nam je kako da ovo mora biti najveća poplava u istoriji. Uprkos tome što nam je svima već odavno bilo jasno da je poplava velika, zaprepastili smo se. Ispostavilo se da je ovo bila bezmalo istina; ova poplava bila je svega par centimetara niža od one čuvene iz 1966, ali s obzirom da je nivo vode u različitm ulicama varirao, na mnogim mestima pločice koje obeležavaju nivo vode tokom te čuvene poplave bile su uveliko potopljene. Pitali smo tada osoblje šta da radimo? U tome su bili jednoglasni. Uverili su nas da, naravno, bez obzira na visinu vode, ne možemo da radimo apsolutno ništa osim da čekamo da se plima povuče. Tako je, naravno, i bilo. Voda se povukla, u prvi mah na kratko, negde pred zoru. Pošto je i naredni plimni talas, dvanaest sati kasnije, bio prilično visok, tog jutra, 13. novembra, doručak je poslužen u pomalo vanrednim okolnostima, aparati za tost i kafu nisu radili, konobari su bili u gumenim čizmama ali uprkos svemu Venecijanci su se kao i uvek pokazali veoma vični u borbi sa acqua altom. Nakon što je tog prepodneva voda ponovo počela da se povlači, izašli smo iz hotela i videli da je većina radnji zatvorena i da se čisti a da je u mnogima pričinjena i znatna šteta. 

S obzirom da je u Veneciji mnogo butika i prodavnica sa skupocenom i firmiranom robom kao i mnogo antikvarnica, nivo vode za dobrih pola metra viši od najvišeg  mogućeg izazvao je dosta problema i oštetio vrednu robu, proglašeno je vanredno stanje a mnoge prodavnice i restorani bili su zatvoreni. U onima koji su radili, pak, bila je povelika gužva. Mnogi hoteli, čak i oni najčuveniji poput Danijelija, jedva su funkcionisali jer su recepcije i restorani u prizemlju svih hotela u centru bili toliko puni vode da su se fotelje, slike i nameštaj u njima potpuno natopili.

Nakon što se voda povukla i sa Trga Svetog Marka koji je, kako već rekoh, najniži deo Venecije, odšetali smo i tamo. Iako je na nekoliko dana čak i čuveni kafe Florijan zatvorio svoja vrata, Bazilika Svetog Marka je, već prvog dana posle poplave, pod zracima sunca koji su je obasjavali sa zapada, blistajući zlatnim sjajem, izgledala lepša nego ikad. Shvatili smo da ovaj grad koji živi na moru i sa morem ne može tako lako biti uništen plimom. Kao i uvek, Venecija je i tog dana izronila iz mora još lepša nego pre.

Narednih dana nailazilo je još nekoliko visokih plimnih talasa, ali daleko nižih od onog najvećeg, 12. novembra uveče. Između njih je vreme bilo lepo i sunčano, restorani i prodavnice polako su se otvarali a turisti su opet pohrlili na ulice i mostiće Venecije i zavladala je uobičajena gužva zbog koje mnogi turisti i putnici zaziru od Venecije, mada se ona može izbeći o čemu sam više pisala u tekstu Venecija bez gužve. Od Venecije smo se i ovog puta oprostili sa žaljenjem i sa željom da što pre dođemo opet, pa makar i po poplavi J

Više putoholičarskih priča potražite na Fejsbuk stranici Putoholičarske priče / Travelholic Tales i na instagram nalogu Aleksandrina stranica.

Mitovi srpske istorije

Nedavno objavljena knjiga našeg poznatog istoričara Dejana Ristića Mitovi srpske istorije u izdanju „Vukotić media“ uzburkala je srpsku javnost i izazvala ogromno interesovanje čitalaca. Srbi se inače svojim nacionalnim mitovima bave neprestano, a nove knjige i tekstovi sa nacionalnom i istorijskom tematikom objavljuju se svakodnevno. Šta je to što ovu knjigu čini tako posebnom?

Pre svega, reč je o profesionalnom i nepristrasnom pristupu autora. Profesionalnost i objektivnost su u Srbiji velika retkost, ali ovde imaju poseban značaj. Bilo je zaista krajnje vreme da se neko pozabavi pričama i verovanjima poput onih o zlatnim viljuškama Stefana Nemanje, odrubljenoj glavi kneza Lazara, oglašavanju zvona Notr dama povodom Kosovskog boja ili nepostojanju petokrake na Titovom grobu i da ih predstavi objektivno i razmotri na temelju poznatih istorijskih činjenica, bez imalo praznoverja, predrasuda i ostrašćenosti. Dejan Ristić je to izvanredno uspešno učinio i to je, uz prigodne ilustracije Nikole Radosavljevića, jednog od vodećih srpskih i evropskih mladih grafičara, nesumnjivi kvalitet ove knjige. Zasnivanje tekstova na relevantnim istorijskim izvorima umesto na neproverenim pričama i ličnim stavovima, trezveno predstavljanje činjenica, te razdvajanje mita od činjenica bitno je i korisno samo po sebi, pogotovo u našem društvu, gde nažalost još uvek nije nimalo uobičajeno. Međutim, važnost suočavanja ovih mitova sa faktografijom bitna je i na mnogo širem planu.

Još se u ratnom ludilu devedesetih godina pojavila teorija da nas je „viljuška kojom se jelo na Dušanovom dvoru“ dovela do sadašnjeg stanja. U tome ima mnogo istine, ali bi se takođe moglo reći da je reč i o svojevrsnom začaranom krugu iz kojeg do danas nismo uspeli da nađemo izlaz. Čini se da se već godinama, decenijama, a možda čak i mnogo duže, kao nacija vrtimo u krugu nerealnih i, što je još važnije, netačnih predstava o sebi koje nas održavaju u iluzijama u kojima živimo. Po mom mišljenju, ovo je ključ ako ne svih, onda bar većine problema u našem društvu. Zbog toga se prvi tekst koji sam napisala na političke teme zvao „Život pod plinskim svetlom“, asocijacija na termin gaslighting, psihološki termin koji označava nenormalno stanje u kojem ne možete razlikovati stvarnost od iluzije. Duboke zablude i neistine u koje većina tradicionalno slepo veruje često se mogu čuti ne samo u svakodnevnim razgovorima već, što je posebno tragično, i u javnosti, od ljudi koji bi morali imati minimum odgovornosti prema javno izgovorenoj reči. Ono što nam je svakako preko potrebno jeste da nas neko suoči sa istinom i konačno nam pruži ogledalo koje nas neće nagrditi, ali ni nerealno ulepšati. Ova knjiga predstavlja upravo takvo ogledalo i osim što demistifikuje mnoge prenaduvane srpske mitove i ruši neosnovanu sliku koju često imamo o sebi kao naciji i o Srbima kao bezmalo bajkovitim bićima, ona pre svega nudi ozbiljan pristup činjenicama i sagledavanje stvarnosti onakve kakva jeste. Budući da je potrebno da sagledamo sadašnjost onakva kakva je, možda bi najbolji korak ka tome mogao biti upravo početak realnog sagledavanja istorije. U tom smislu, ova knjiga značajno doprinosi rasplitanju i razdvajanju legendi, mitova i praznoverica od činjenica, a to je nešto što nam u našem okruženju i te kako nedostaje. U tom smislu, veliko interesovanje koje za ovu knjigu vlada pruža nadu da ćemo napokon početi da se suočavamo sa istinom, da je pogledamo u oči i prihvatimo onakvu kakva jeste a ne onakvu kakvu bismo želeli da je vidimo.

 

Uz sve ovo treba dodati da je, iako se bavi ozbiljnim istorijskim činjenicama, ova knjiga veoma pitko i pristupačno napisana, te se čita kao da je reč o dinamičnom romanu. Ovo je, takođe, veoma važno jer je uverenje da su ozbiljna dela dosadna za čitanje još jedna puka predrasuda. Mnogo puta je primećeno da je istorija učiteljica života, a da smo se mi dosad pokazali kao veoma loši đaci. Nadajmo se da će ova knjiga doprineti napretku na tom polju. Budući da smo se sa mitovima koji se u njoj spominju svi mnogo puta sretali, svakako nam je svima veoma korisno da je pročitamo. Mitovi srpske istorije omogućavaju nam da se na jednostavan i zanimljiv način bolje upoznamo sa sopstvenom istorijom.